ŽENA

Posedovala sam sve muškarce. Pijane i rasejane. Smrdljive i uzaludne. Raz------bludne. Bila sam gospodarica pohote. Noći. Kockanja. Satenskih soba. Alkohola. Penetracija. Polnih bolesti.
Gledam kako protiče voda. Mislim. O detinjstvu. A sada. Ove šake šarane linijama pohotnih pogleda, dima i znoja u novcu, leže mi mirno u skutu. Reka. Utopljenica klizi. Imajući moje misli u mutnom pogledu. Neodredivo upućena u plavo. Daleko. Zeleno pluta. Bledo lice. Ogledala. Školjke iskustva mile joj kroz kosu. Otvorenost.
Nisam odavde. Moja otadžbina ne izgovara se rečima ovog jezika. Majka i danas plače samo moje gumene suze. Umesto mene. Padnu i skakuću svuda kroz imaginaciju. Nedostaje. Blagost. Uspavanka u skromnosti.
Juče, svratio je Komesar Stvarnosti. I naredio. Promeniće se zastori! Promeniće se navike! Provetriće se sve! Kužno! A ja vekovima tu sam. On. Debeo. Debela. Debeli. Oznojani. Zadrigao. Obesna. Skučena. Kao božanstvo u visini crkvenih tornjeva i minareta. Ko zapeto puščano zrno u cevi. Izbaciću ga u noć. Platiće mi za gnev. I mrtve zastave.
Jednom. Volela sam čoveka. Običnog. Grubog. Imao je ruke presilne od plodnosti. Oči od zrnevlja zlata. On imao je sve moje nade. I grudi. I sokove. A onda su došle igle bajoneta. Kroz grudi. Stomak. I testise.
No. Grad jesu podelili tako da svi dolaze kod mene. Sada. Posao ide dobro. Datum je. Pazar je. Taman. Dovoljno za rođaka. Da živi u sećanju. Skupljam. Sličice. Čak i ako ga možda nema. Mog čoveka. On je moje! Dete!
Ja volim. Reku. I svoju kuću. I svoj život. Svoje grudi. Bedra. Ponekad. Noću pijanim glasovima prolaznika pružam šaku da milujem svoje ogromno, a uličnim svetlom prigušeno telo. Grad premreškan sočnim i križnim venama ulica. Sokovima brakolomstva. Kipi crni gnoj bespomoći. Volim. Reku. I milujem bledilo njenog plutanja. Predano. Zaustavljam je teškom granom. Privlačim. Voda bleska uokvir njenog lica. Ljubim. Bledilo. Prstima kroz golu kosu. Mrtvog tela. Ravnodušnost. Neba. U površini ogledamo se jedna u drugoj. Ona: reka. Ja: žena. Živa.

KOLAC

Nabijen na. Polu mrtav. Polu živ. Udišem blaga isparenja šume i reke. Osećam se kao: Isus. Veoma boli. Ali dišemo. Kolac i ja. Skupno.
Straža je dremala cele noći uprkos mojem cviljenju. Daleko su od doma, i od kasarne. Još uvek. Spavaju. Oslovljavali su se imenima Muselima i Muhameda. Mene su pljuvali. Žednog.
Pokušavam da izgubim svest. Pokušavam da se setim zbog čega ne bi trebalo da bude teško odreći se života. Pokušavam da sagledam sva svoja dela i grizodušja. Pokušavam da vidim lice svoje žene. Pokušavam da preživim. Još ovaj dan.
Priznajem da sam prošao pakao. I da mi nimalo nije lako. Ali. Ovako približen licu mraka osećam se izvantelesno. I znam da duša postoji. Telom mi migolje mravi. Klonulom obesnaženom glavom gledam u povremene ptice koje sleću na ovaj moj plato poprskan tragovima ljudske muke.
Ko će dati hleba mojim dragim i gladnim ustima nevinosti? Moja deca u licu nove i teške nemaštine. Moja žena kao lice goruće predanosti. Čučeći u senci drveta na suprotnoj obali, ona čeka na moj poslednji dah. Sklupčana je poput vunene grudve. I crna.
Tužno je što mi ruke obesnaženo vise niz telo. Nemoćan sam da pokrenem usne u udah. Shvatam da sam savladao tečaj protiv homofobije. Iako nisam bio homofobičan. To su reči vremena koje tek dolazi.
Straža spava. Reka protiče. Žena čeka. Proleće tiho šapuće buđenje. Spokoj se odmara na površini vode. Klonuo sam poslednjim trzajima disanja. Spokojan sam i želim da se ekran svesti ugasi. Za postojanje nije potrebna svest.
Kolac u meni i ja na kolcu. Kao braća. Nerazumljiva. Kao stražari koji se bude i psuju moje udahe. Tanki ritam mojeg bila. Samo da jednom već doleti i ta ptica. Da dođe i odnese ovaj težak tovar. Da me oslobodi od nerazuma.

REKA

Nisam saznao da li se rat završio ili sam morao da gledam film s DVD-ja da bih saznao? Možda sam čitao neku knjigu pa mi se od toga učinilo da je bio rat? Ili se majka nije javljala odavno? Čini mi se da ona najviše nedostaje. Ovde. U Dalmaciji. Danas. Mir je.
Sećam se da smo izašli na izvor kada je zapucalo sa svih strana. Nije to bila obična pucnjava koja preleće preko glave parajući lišće. Ovo je bilo sasvim blisko. Nisko.
Šrapneli su kidali koru drveća više glave. Majka je zastala trepereći u iznenadnom strahu. Lice joj je bilo toliko hitro da me je odmah prigrlila. Zalegli smo ispod stabla lipe.
Sutradan su došli u selo da podele bonove. Samo nekima. Imali su sjajne značke na reverima. Smejali su se i ubijali. Odvodili su ljude nekuda. Odveli su i oca. Majka je stajala nema. Nešto je gutala. Kao tvrde kamenčiće zle sudbine s kojom nema veze.
Nakon toga nastale su svađe. Nemaština. Kosti. Izjedene usne. Pitanja bez odgovora. Drvena kašika u drvenom tanjiru. Prazna. Prazan. Dani koji su dolazili činilo se kao da su već bili prošli.
Odjednom, probudila me je buka Koka-kole. Mehurići pevanja su se zaustavili u vazduhu. I nastavili da isparavaju. Zvončići na verandi su zacvileli i istopili se u sumraku. Niko nije rekao azbuku.
Majka nije spavala kada su bili stigli. Ona je bila budna nad plamenom. Čekala je. Da dođu. Uz zvuke eksera u cvokulama u kuću su ušetale stare senke naježenih zuba. To je bio otac. Doneo je. Rekvizite zla.
Obradovao sam se igračkama smrti. Mecima i krvavim zastavama. Radostan vratio sam se u novi dan noseći leš divlje životinje. Jelen se isplazio s ramena gledajući u plavo. Nikoga nije bilo u šumi.
Zec je trepnuo nepristajanje i šmugnuo ka potoku. Majka je pobegla u zatvoren prozor. Ostala tam danima. Otac je naposletku udavljen u plićaku reke. Ovo nije moj glas. Most je pregazila mnoga noga. Tuđe lobanje prodavali su turistima u bescenje. Prošlo je mnogo godina. Ostareo i sam gledam ka moru. Krvavo. Sunce. Namiguje. O životu.

PRIČICE

REČI
Rekao sam da neću. Da pijem. Ljudska lica u prolazu. Nasmejalo mi se dete i pitalo gde su mi deca. Zaboleo je nešto kao voćka između prepona.
Protekli dani prolaženjem prošli su kroz bodljikavu žicu zagrljaja stvarnosti. Sumračnost gnjili na sumraku nostalgije. Nije sve kao što bi trebalo da bude.
Pogledao me je novčanik i rekao. Nisam ti brat. Niti ujak. Ponekad majka postaje novac, a otac benzinska pumpa. Sve nas posmatraju ptice što ćute.
Iako reči pokušavaju, uvek će se naći urlik da ih poklopi. Lonac su izmislili kuvari. Hrana ne ide nikuda. Već u najranijem uzrastu dete shvata značenje reči „nikada”.
Loše su postavljene one bandere tamo. Između prepona. Javlja se samo jedno pitanje rastegljeno u točkovima bicikla.
Kuda smo se uputili bez pravog odličja? Stičemo li nešto ili su nokti prerasli prste? Pa je zabolelo. Nešto u svetlosti sutrašnjice?
Makadam nikada ne dam. Zato što nisam vlasnik. Niti suvlasnik. Niti anarhista. Niti klošar. Samo kao herojizam. Bez dovoljnih rukava u koje bih mogao da uvučem šake sutrašnjice.
Majka spava. Otac radi. Soba treperi uličnom rasvetom. Mačka ne zna šta se dešava u duši. Ili između prepona. Reka reči. Tmasta tmolost.
Citati se poigravaju kao kombinacije lego kockica. Hvataju se za ruke i igraju priče olovnih vojnika i devojčica sa šibicama.
Nakon toga ušli su demoni sutrašnjice i zagospodarili konjićima i blagim udubljenjima u igračkama. Indijanci su zapalili vigvame. Kauboji su pucali sebi u kolena. Da ne bi ubijali indijance.
Proleće zna kako da kaže. Da stiglo je. Kao u supermarketu kada se slanine obraduju hlebu, a konzerve popucaju od radosti.
Izlaz se ne otvara često. Samo rečima. Možda.

ČOVEK
Mehmed-paša još nerođen u majčinskoj utrobi sanja savršen projekat. Sagradiće ga uz pomoć Ministarstva Finansija Tekuće Stvarnosti. Sanja i gleda u snu reku prelepu i most neizgrađen. Sanja i gleda.
Mnoge će šake biti potrebne, pomisli, u trenutku dok klizi na površini. Od svetlucanja nešto zastane u grlu. Trenutak je zlatni presek. Mesto na vodi gde bi trebalo da se izvije potpuna visina mostonosnog luka.
Otišao je i poneo slike. Dolazili su mnogi. Šarene epolete. Zlatna dugmad. Ljudi boje krvi. Žene boje plača. Deca bolje slobode. Vera u jednog boga golorukog.
Most mora bit hladan. Most mora bit mostojan. Most mora biti sigurniji od bilo koje voćke pomislio je juče. Rane su zadali čoveku na mostu. Tačno više kičme. Kroz vrat.
Voleti sve što treba voleti. Voleti kao poleteti. Kao misliti. I voleti. Ne sada. Nego uvek. Izvijeno. Belo. Postojano. Voleti. Mislima. Ljubiti.
Paša se trgnuo. Majka me je pogledala tromim rečima. Otac se nije vratio iz lova. Zabrinuti plamičci s ognjišta prštali su kockanje sa đavolom.
Sutradan sam prelazio preko. Mislio sam o epoletama. Zlatnim dugmićima. Zlatnom preseku. Nevidljivosti vremena. Izgubili smo igračke u mraku. Vilajeta.
Mehmaed-paša je zapevao pesmu. Daleko u zvuku zavičaja treperila je reka. Nargila nije dobro nabijena, pomisli, i iskrade se u sumrak velikog grada.
Napolju, tek juče, primetio je naslućivanje preleposti žena. Krepost. Žile. Krv i snagu. Mladićstva. Pomislio je da bonovi i metodi nisu dovoljni. Pomislio je: konak.
Odmor je svima potreban. Ponekad kada se zvezde sabiju u grudvu. Sneg pada. Lišće se ne raduje jeseni. Žubor pevuši pesmicu. Prepustimo se. Zlatnom.
Kako da izađem iz države koja se odriče sopstvenih reka, pomislio je u trenu poslednjeg kamena što je čekao. Da bude uzidan u most.


MOST
Ukrali su kamenje. Ideja je ostala da visi nad rekom. Između ostalih vekova dešavalo se pustošenje. Ljudi su pričali lične istine pomešane s istinama vremena.
U jednom prostoru iznenada susreli su se Muselim, Nenad i Jura. Zaigrali su na vatri, i bili veseli. Nakon toga, počela su da ih peckaju stopala vere. I neverice.
Hodanje nije slučajno. Cveće ne raste u saksijama rase, pomislio je Muselim. Nenad i Jura radosno su uskliknuli. Da! To jeste istina!
Istina ne raste na granama. Voće se bere daleko iza proleća. Jura i Muselim prigrabiše zajedničko utočište ponad snajpera.
Baratati veštinom namernog ubijanja ljudi u glavu nema nikakve veze s granama. Niti granatama. Priroda je procvetala i mlada tela udišu hranu svetlosti.
Muselim, Jura i Nenad raduju se novim zbivanjima. Nova pokolenja za nova ohrabranja crnog sunca mentalne depresije. Oni znaju za naše nove probleme.
Saznanje da su ubijena tamo. Iz susedove kuće. Lica. Prenerazilo me je. Shvatio sam da sam devojka. Devojke su volele to. Zaspao sam. Oznojan.
Plakate na mostu menjali su danima. Muselim, Nenad i Jura... Jura, Muselim i Nenad... Nenad, Jura i Muselim... Nenad, Muselim i Jura... Gledao sam iz kuće. Bolestan.
Nema mi leka. Zapaćen sevdahom koji mi ne pripada. Fiziološki danima. Reči povraćam. Sebi u grudi. Trudeći se da ne primećujem. Rascvetalo drvo u dvorištu. Podrhtavanje ćoška na plakatu. Magareće uho. Smeška se.
Packe u školi delili su učitelji obnevideli od rakije. Zadah kafane iz svakoga na ulici u prolazu. Koji je vek? Vremena su se pomešala. Sabila. U froncle.
Muselim, Jura i Nenad. Nenad, Muselim i Jura. Nekad su majke rađale decu. Danas rađaju zastave. Boli me. Stomak. Gladnim očima posmatram obronke. Reka seče. Kroz bukvar. D kao David. To se ne vidi. To moram da priznam.

LOVAC NA MEŠINE

Postoji ogreničenje u nebu
Jer sunce ne proizvodi dva puta

Viđeno u izlogu gnjilo je
Grožđe u đorđu mesa

Iako nije sasvim susedski
Sazrilo za kamu

Ljuljaškom se zanjihala barka
Lovonoštva našeg

Nebitno nehajanje
Za uzete žrtve ne ustaje

Da se iz-opravda

Jelen je crkotina
Na cuncu

Crknutosti