INSOMNIJA

MUTNOST

2011-11-01T14:38:00.008+01:00

Tihost nepoznatih golicavih okusa

Titravost neizdrživosti

U jagodicama dlanova

Izgubljen ništenjem gledanja

Ne mogući da kažem

Ne znajući šta je od ta dva:

Zamućenost

Ispravno i pošteno

Kao kad se klekne željama

Da sve stvari budu prihvatljive

Ali ništa dovoljno ne ubija htenja

Klize ka imaginarnoj plaži

A šake kao slamke

Kao sive šipke u enterijeru

Autobusa

I dani među zubima smejuće tuposti

Kao lica kao sekunde ili godine

Nevažno je

Šta je još novo

U ad hoc biločemosti

Prolaženjem nečije lice pronađem

U šumoru kraj reke

Pod suncem blaga promenjenost

Istosti

U gestovima ništa je

I dalje novost iznova gurnuta

U podnoktice

Prašina znoj glasovi karte osmesi

Prevoz kroz neophodne otuđenosti

Pritisnute zamućenim dahom

Na prozorima iznutra

Odumiru

Kao da nikada ne odlaze

Nikuda

I moja je tako odrazno sve bolja

U pozdravima

Zagrljajima poljupcima

Iksevima zvezdicama

Emotikonima nerečima

U nemuštostima skraćenih sličica

Oblačni prijatelj

Kisne

Sve je više te
Tišinske

Kiše.

PREDGRAĐE

2011-08-31T01:50:00.004+02:00

Mrtva devojka
Ispod bilborda

Ustaje iz mrtvog sveta
Ne-vida

Iz kose otresa
Kredit kartice

U modroj trunčici
Podnoktice

Vidi zabijenu
Nevinost bez zaštite

ŠUPLJE BANANE

2011-05-24T03:17:00.002+02:00

suočen sam sa hladnim udarima nepotizma i kronizma.

nisam siguran da li da pišem o tome.

nekada je otvoreni govor o zidovima imao smisla.

sada, kao, da se i to izgubilo.

kao da je izlišno bacati kamenčiće istine

u balavu vodu svakidašnjice.

svuda je partijanje. više nego ikada.

ima li izraza za to? ili je zaista ostalo samo ćutanje?

ili je zaista jedini ostanak, zapravo odlazak?

koji kontinent je srednji prst?

ako ih ima 5.....

...

NABACIVANJE

2011-04-28T00:35:00.000+02:00

Tražim izdavača.
Dobio sam neka sredstva.
50/50...

BRISANJE PRAŠINE

2011-01-21T14:52:00.009+01:00

Blog je reorganizovan. Tekstovi se nalaze grupuisani po stranicama. Mnogi postovi su obrisani zato što su delovi objavljenih zbirki pesama, ili zato što su sada tematski grupisani. U arhivi se nalaze tekstovi koji vire iz rukava . Gravitacija i 1871(narativnost.patriotizam) mogu se u celini preuzeti s ponuđenih linkova koji se nalaze na datim stranama. Pozdrav.

APSTINENCIJALNI STRIPTIZ

2010-01-03T21:37:00.005+01:00

20092009

Sadržaj narednog teksta dogodio se stvarno, ali je naknadno priveden sebi radi uspostavljanja literarnosti. Originalna verzija mnogo je ozbiljnija, opširnija i suviše traumatična da bi se čitalac estetski onespokojavao, pa je u tom smislu doleopisana stvarnost možda stvarnija od sebe same, ali svakako nije ništa manje fikcionana. Treba imati na umu da se priča još uvek odvija u realnosti. Ovo je samo njen drugi pronađen život u tekstu.

Dan: _______
Sat: _______

Prerano buđenje. Spavali smo skupa. Prethodne noći popio sam i duvao, iako znam da je gras na mene uvek uticao negativno. Osećaj paranoje prilikom konzumiranja pretvorio se u potpunu histeriju koja je kuljala posle euforije alkohola. Posvađali smo se zato što nisam mogao da zaustavim dirskurs kontriranja poremećene svesti. Umalo da danas. Ali to se nije desilo. Popio sam Sanax. Planiram da ga jedem ceo mesec. To je naravno, bez čvrste odluke, sasvim obično i slabićko zavaravanje. No, danas je prvi dan. I za čoveka, i za predstavu o čoveku. Odluka je stvarna.

Dan: _______
Sat: _______

Radni dan. Potpuno sam prazan. Ne znam šta bih. Mogao da napišem. Počeo sam mnogo ali je većina obrisana dejstvom napuštenih ciljeva. U školi je bilo ok. Bio sam im zanimljiv. Razgovarali smo o razlici na relaciji „ništa i nešto”. Povod je bio stav da na prošlom času „nismo ništa radili”. Dvostruka negacija. Možda je to i najbolji opis onoga što trenutno osećam.
Jadno je priznati sebi da objekat ima nadmoć. Kako bih eskivirao uslovne gestove žvaćem žvake, pušim, pijem zeleni, gutam blage Sanaxe, ujutu i uveče. Brže zaspim jer nemam insomničarski zgusnute razmišljaje. Neki od prijatelja primećuju da izgledam loše. Kapiram da mi se baš to sviđa. Rezonujem: bolje je što izgledam loše zato što mi je dobro, nego da izgledam dobro zato što mi je loše. Krajnje prosto. Zaista ne želim da budem simulacija sebe opasna po sopstvenu budućnost i ljude koje volim.

Dan: _______
Sat: _______

Simptomi su stalni. Antidepresiv ih ublažava, ali ambalaža je na sve strane uz prijatelje koje viđam. Jaki naleti krize. Uspevam da odolim. Palim cigarete i grickam semenke, što će sigurno da mi sjebe zube. Kad me stigne zatvorim oči i transcendiram se na Hvar, u amalgam zvukova zrikavaca, talasa i topline, njenog i mog sjaja na kamenu, pod suncem. I onda popusti.
U školi se dogodila rasprava o „Paradi ponosa”. Mnogo dece je duboko dogmatizovano i neopremljeno sumnjom. Trudim se da im objasnim tanku razliku između neusaglašenosti stavova i potrebe da se sagovornik poništi nasiljem ili ubedi u suprotno od svojih nazora i osećanja. Spavam dobro i tonem u san brzo. Dobio sam Notbedetol. Radi.

Dan: _______
Sat: _______

Rano odlazim na plombiranje zuba. Nemam vremena ni da se probudim. Uz doručak pratim dokumentarac o tajnom ruskom mlaznom avionu iz Drugog svetskog rata. To me vrlo zanima premda sam želeo da budem pilot, kao deda. Mora da je atavizam. Danas je nastava kasno popodne. Imam vremena da čitam i pišem. Posetiću oca. Popio bih pivo. Pih.
Upravo počinjem da plačem, neobjašnjivo zašto, samo od misli da je blizu uprkos ogromnom ispitu i kretenskoj profesorki s kojima se suočava. Ipak, anksioznost i alkoparanoja utiču da imam napade sulude strepnje da će me ostaviti. Nemam pojma. Verovatno je to proizvod ekstremne želje da se sredim, uz strah da ne izgubim. Realnost i potreba. Želja i ispoljavanje. Jebena neuroza.
Kasnije, u jednom kafiću, poznaniku koji se iznenadio mojom odlukom da više ne pijem, progovorila je mudrost nad šoljicom zelenog čaja: više ne pijem pića za odrasle, jer guše dete u meni.

Dan: _______
Sat: _______

Činilo se da će skidanje proći bez velikog kriziranja. Danas je dvadeset drugi dan. Ispada da je navlaka bila mnogo jača nego što sam mislio, i da imam pojačane impulse poljuljanog stanja. Čini mi se da se sada to udesetostručilo. Iracionalni strahovi, anksioznost i napadi duboke tuge smenjuju se s potpunim ravnodušjem, koje presecaju strepnje.
Pored svega toga, pozitivan osećaj suočavanja sa stvarnošću nosi zdrave trzaje volje, ali u svojoj pozadini poseduje odblesak nove svesti o protraćenom vremenu. Kapiram da ništa nije izgubljeno, da je mnogo dobrog proizvedeno, ali opšti osećaj je ipak poražavajuć. Pišem da bih rasčvorio grudvu tamne vunice u grudima koju osećam sve jače iz dana u dan. To me veoma plaši i dovodi do pomisli da će mi trebati stučnjak. Teško mi je pala popodnevna smena, osećam se iscrpljeno. Imao sam ČOS i sabirali smo izostanke. Kako je to naporno.
Ali, dok pišem razmišljam koliko je dobro opet pisati o svemu. Da li je ovo pozitivno stanje bez adekvatnog rešenja? Ne znam. Pitam se da li sve to ima veze sa skidanjem, ili bi ova jebena problematika isplivala i u slučaju da sam vodio neki normalan, uređen i pravilan reklamni život? Nisam samo ja u pitanju. Čini mi se da je ovo sve jedna toliko ogromna igra zlih konstelacija od koje gubim radost, a ne treba mi takva simulacija celovitosti. U krajnjoj liniji zašto bih se osećao nenormalno ako živim u državi koja se raspada u sopstvenoj stvarnosti? Čudno je to što kad želiš da postaneš normalan, mnogi to istumače kao ludilo, čudaštvo, iskakanje iz socijalne (ne)norm(al)e.

* * *

Krajem septembra 2009. godine počeo sam da se skidam.
Skinuo sam se do gole kože i izašao da me svi još više ne vide.
Imao sam ideju da oljuštim naslage konstantnog osećaja beznađa, potištenosti i alkoholizma. Ipak, moram da ne lažem: „alkohol je kralj”. A od crnog luka poniranja u sebe mnogo suze oči.
Jebem ga, alkoholizam je krajnje uobičajena društvena i individualna pojava dokle god pruža izvesne euforije. Premda od nje pati većina građana ovdašnje raspameti, moje iskustvo nije posebno, baš kao ni razlog za pisanje. Sve to je ipak samo terapijski narativ kao povratak u normalne načine percipiranja sveta, i zapis izgledanja onoga što hteli-ne-hteli jeste ishodište takvog tripa: vrata iza kojih se nalazi zid obojen državno-tolerisanom dostupnošću rakije, kao i mnogim drugim individualnim, porodičnim i okolnim nerazumima i nasiljima.
Štaviše, nedavno sam primetio da je deža-vu ovog drža-vua neuništiv. Nikako da stvarnost postane već viđena, a samim tim i iznenađujuća. Sve je veoma uspinovano radi podsećanja na realnost, a kada se iz toga istupi počnu da spadaju maske, i setim se „Nađenog vremena” Marsela Prusta.
No, novogodišnje pitanje glasi: zašto mladim jelkama ne prijaju ukrasi, koliko je to normalno i kako zvuči tišina u vreme praznika? Svakako, i mene raduje ideja o mešanju knjiga. Tome sam se nadao.

A N T I P O Z I T I V O

2007-06-03T22:02:00.003+02:00

Komentar stvarnosti, Radio Pančevo, 01.06.2007.

...četiri godine je prošlo od ovog pisanja...

Ne mogu da budem pozitivan. Ma koliko se trudio. Ne mogu da se foliram da sam sjajan,kad se ne osećam tako. Ne osećam se razgovorljivo kada izađem, ne osećam se veselo kad komuniciram, nemam potrebu da bilo šta kažem ikome. Slabo slušam agresivnu muziku. Nemam potrebu da se uveravam kako je sve sjajno, kada nije. Ok. Nije za mene. Ova stvarnost nije stvarna. Ona koja je to bila, barem što se mene tiče, kao da je ostala zaustavljena negde izvan mene. Kao da su u toj stvarnosti ostale zaglavljene sve moje ambicije, sve moje želje, sva moja sagledavanja sadašnjosti i budućnosti. Kao da sam i sam spletom političko-istorijskih i estradno-akluturalnih idiotluka postao posledica tog zaustavljanja.

Ne osećam se dobro. I to mnogima smeta. Smeta svima koji furaju pozitivu. Kakvu pozitivu, kada se stvarnost cepa po šavovima, kada je sve izletelo iz ležišta, kad se menjanjem imena jednog bulevara potpiruje stoletni raskol u biću srpskog naroda, ona kosovska podela na izdajice i nebesnike, na vernike i poturčenjake, a sada i na nacionaliste i nacionalne izdajice? Danas je vrlo teško izgovoriti da si antifašista, kad te zbog takve izjave popreko gledaju nacionalističke kljove željnje isterivanja nemam pojma kakve pravde, što se cakli s pištolja zapasanog za kajš i to u jednom od inače tolerantnih klubova u BG-u.

Kako da budem pozitivan kada sam na jednom rođendanu proveo jebenih sat vremena prepirući se sa izvesnim mladićem, Inače vrlo inteligentnim, ali i nacionalistički ostrašćenim, u fazonu krvi, časti i tirbine, pokušavajući da razumem, da stvarno shvatim, kako se to nacizam prikalemio i metastazirao u stavove ovdašnjeg naroda, ove omladine, kako to Ssrbi mogu da budu, pored svega što su pretrpeli, još i deklarisani nacisti. A ono bili logorovani, streljanii, kasapljeni, anihilisani. A izgleda da mogu jer nacizam prema svemu sudeći globalno nije pobeđen. Svuda ima skinera, fašista, klerikalizma, obožavanja krvi, nekrofilije, prošlosti, mrtve istorije. Ne znam. Možda sam kratkovid. Možda mi trebaju naočari da skapiram kako jesmo debelo razbaštinjeni, pa zato i domaćinski ustremljeni ka vozdizanju te nekakve nacionalnosti. Nekog fantoma koji ne podrazumeva ama baš ni jedan momenat naše kuturne istorije koji nije direktno vezan za srednjovekovlje.

Taj mladić kune se u Cara Dušana Silnog, u veliko Srpsko Carstvo, sve zaboravljajući da je dotični car prvi objavio ZAKON, prvi uredio odnose, prvi napravio koordinatni sistem ponašanja. Kako za Srbe tako i za sve. Ne. Bitno je što ćemo mi jednog trenutka u istoriji, valjda kada se istrebi sav poturčenjački, izdajnički, antifašistički, antiklerikalni, antinacionalistički i svakoji drugi nepoželjan kukolj, valjda ćemo jednog dana krvavo i časno, kada se raščisti sa lažnim patriotama, da vratimo Carigrad pod pravoslavne skute premile nam crkve. Tog dana po Srbiji će se šetati samo čistokrvni i plavi, a Srbija će biti kao neko pusto ostrvo na kojem idealno živi pleme Istomišljenika.

Toliko loših poteza, toliko sebičnosti, toliko gluposti, toliko bahatosti, toliko laži, toliko prevara, toliko smrti. To ne mogu da podnesem. Ne mogu da budem pozitivan. Ne mogu da se smejem. Povraćam na Velikog Brata, na tu Veliko Istinsku Priču – VIP sliku Srbije. Ova zemlja oduzima ambicije da se bude dobar. Ova zemlja ti usađuje kancer, ova ti zemlja jede zglobove.

Za kraj pitanje: otkud Srbi u Vojvodini? I koliko je to posto teritorije? Na kapirajte pogrešno. Ne bih ja dao Kosovo. Ali kako da ga branim kad su ga već prodali svi drugi prije nas?

2007-04-20T16:48:00.000+02:00

WHO100AM110I

Do100110n’t co100110unt th10010e da100110tes1011
Na100110me pla100110ce o100110f bi100110rth10 01
Bu100110ild10110ing Bi100110rth 1001101001101001
Cer100110tifi100110cate pa100110pers10011010 1 00
Nei100110gh100110bour100110hood100110 10011 00
De100110ath cer100110tifi100110cate 100110100 110
Old100 la1000dy f100orm the1010 5th1110 flo10010or
Cof1010fee clo1010th1010es sh1010oe1000s 100 0010
Sne1010aker1000s P1010C U1000SB100110 10 0 1110
2 G100110B gra1010ppa be100110er 1 00 1101 001 10
We100110ed hab100110its100110 1 00110 1001111 10
Wal100110let100110 po100110st of100110fice 1001 10
Bo100110x auto10 010mobi10 110le 10 011 01 001 110
Cra100110ft da101 10te ye10110ars 100 110 100 11 01
Pa100ren101ts rel10ati100ves 10 00 1 00110 10 011 01
Bro1010the10rs sist111er100s com111ra100des 100110
R1010ed Vol1001kswa100110gen po1000lo 1101109890
Dri1110vers100110 lic1110en100110ce 360 2 51001001
Soci10010al secu110ri1010ty nu1010mb1 00110er 1001
1000011071001100110 58100 110610011000100 110 7
Num100bers100 num100ber100s nu100mbe100110rs11
Bin1010ary num100bers an100110d PI10N co10110des1
In1010ste10110ad of1010 the1110 na100me 100110 00
Es1010pe100cial100110ly do110n’t co1000unt th110at 1
Nor10010 the blo1010od in1010 my va1010ne100110s 0
Cu100110t of10010f na100110ils 10 0110100110100110
Ga100110in10010ed phi100110los1010ophi100110es 10
N110or my1010 bed100110 sh100110ee11t110s 100110
Nor1110 c110ou101ra1000ge A110uth110en1010ticity10
N100110on-100110auth100110ent100110ici100110ty101
Pe100110rson100110ali100110ty 100110 100110 10 010
Orig100110in0110ali1010ty1010 100110100110100110 1
Sen1110se and1010 sen10010si1000bi100lity10 0 11 010
Col10lec100tion of10 fil1010ms and11 C100110Ds 10 111
Dir1010ty wo1010rking110 des1010k 110 to101p 101 101
Not1010h1110ing amo100110ng 0110a100110ll 10that1 1
N110or110 te1110eth n10or sk101in n11or b1010ones110
N100110or sw100110eat 100110 10011010011010011 10
S1000o wh1010y th1110an 1 10 I kn1110o1110w 100110
Wi100110th100110 wh100110om 100110 I 100110am110
On100110ly100110 wh100en100110 I 10110am10110 1 0
Com1110plete110ly alo10ne10 not1010 e00ven the11n 11
Ca11use1 I f100eel li10ke I a110m not10hing b1110ut 101
A b11un10ch of nu10m100be11rs l1ike bei1ng i11n a line1
Ju1010st li1010ke in1010 thi1000s se1010rie110 100 10
Of 0110010 00110 se11000ri 01111 er001111 000ing 00
01010010100101001001010010101010010100100100
0010100101010010010101010101001010100001110
11111110101001010100100100100100100100101
10100101010100100100101001010010010101
0101010101010010010100101001010101
01010101010101011111010001110101
111101011010100110100101010101
101000111101010101010010101
101010010101010010101010
101010010101001010101
10101010101010101
10101010101001
1010101010101
10101010110
101010101
01010101
010101
0101
011
1
0
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
…

ZAŠTO MONARHIJA?

2007-04-18T15:09:00.000+02:00

Toliko sam zgađen muljanjem oko sklepavanja Vlade, zgrožen nad nagomilavanjem principa (ne)učestvovanja u toj šaradi, smučen povampireno-neumrlom miloševićevskom retorikom, smoren ustajalim vremenom koje sve ubrzanije juri nekuda u bespuće, nekakve budućnosti, za koju više kao da niko nema sluha, volje i htenja, ma! toliko sam ophrvan slikama totalne gluposti i marifetluka kafanske rekla-kazala diplomatije, da sam kao anarho-levičar pomislio; majke mi pomislio sam, priznajem; kako bi jedino pravo, stvarno moguće i razumno rešenje situacije tog političko-mentalnog ćorsokaka u kojem se nalazimo, bilo vaspostavljanje kralja i kraljevine. Vaskrasvanje monarhije. Da nas bog sačuva.
Ali ozbiljno. Pogledajte šta se dešava u vakumu neformirane Vlade, u disfunkcionalnosti sistema, u opštoj atrofiji institucija Srbijica se pretvorila u feudalno uređenu kvazirepubliku kojom tajkuni komanduju kapitalom, a ministri za kapitalne investicije kao knezovi, vazda pod pokrićem humanističke brige, bave se nezakonitim podizanjem klinika za infarktozno srce neurotične nacije i još ko zna kakvim privatnim biznisom u rustičnom ambijentu najlepše zemlje na svetu. A gazde nigde.
I kad je već tako, kada ste se dovoljno napatili, naučili da trpite, napasli na ispaši zaboravljenog mozga, gledajući ne dalje od dužine dlačica što vam proviruju iz nosa, nije ni čudo što se sve dešava tako. Petnaest godina učili ste da budete građanski neposlušni, konačno se skupili na ulicama, a 6. oktobra postali još poslušniji, i sve u maniru fraze: vreme leči. Samo, pitam se šta dolazi na kraju vremena, i pitam se da li to u nizu mitova treba primetiti i novosrpski mit o ličnoj besmrtnosti, u kojoj svaki slabomisleći pojedinac zagledan u beskrajan TV diskurs političkih jeftinarija, počinje duboko da veruje. Može li vreme da zaustavi galop gluposti? Hm.
Dakle, kralj. Kraljevina. Vođa. Jer, kad su dileri stranaka već počeli da se ponašaju kao knezovi budućnosti, trebalo bi promeniti imenicu ministarstvo u knjažestvo. Malo li je nazivati se ministrom?! Malo li je biti predsednik ili premijer?! Poslušajte kako bi to lepo zvučalo: vrhovni knjaz, knjaz kapitalnih investicija, knjaz spoljnih odnosa, arhiknjaz, viceknjaz vlade, grof televizije i javnih servisa, vojvoda unutrašnjih poslova, vrhovni knjaz knjažestva za rad, zapošljavanje i feudalna pitanja, knjaz za specijalne odnose s Rusijom, knjazomandrit za veronauku, itd. Ma, sve ozbiljno, dostojanstveno, pompezno, ne građansko, nego plemstveno, plavo, nedodirljivo i nejebljivo. Ko ne voli sjaj? Kažem vam: monarhija!
Možda bismo bolje prošli ako bismo se usaglasili da od sutra ima da bude Bože, pravde, spasi srpskog kralja, umesto da Spasi srpsku zemlju, što i onako nijedan fudbaler ne peva, dok desnicom pridržava junačko srdašce zapahnuto vrenjem patriotsko-fudbalerskih krvaca. I još ako znamo da je kralj anglosaksonski obrazovan, mogli bismo lepo i hitro u sva partnerstva i sve neokolonijalističke dilove da se ufuramo preko noći, pod imperijalističko-prijateljskim pokroviteljstvom Ujedinjenog Kraljevstva, koje bi nas konačno pred očima sveta pokazalo kao, doista malo mamurne, ali ofrkešćene Srbendice.
Samo ne voli srpski narod formalosti. Voli spontanost, a naš kralj, iako jeste spontan nekako je neartikulisan na maternjem jeziku, i narod ne može da uzveruje u takav vođstveni lik, u takav kraljevski dizajn. Gde će da nas vodi taj što srpski govori isključivo latinicom čineći i ustavni prekršaj? Jer, podsetimo se, službeni srpski jezik od ustavotvorenja ima da nema latinicu. A gde nas vode ovi knjazipolitičari, da ne kažem knjazostari, što politiku shvataju glagoljicom, i to oblastom?! Čini mi se kao ka beskraju minulosti u mitu o ličnoj besmrtnosti... gde vremena ima taman toliko da mene u njemu jednom sigurno neće biti. Eto, zato monarhija, drugovi.
-----------------------------------------------------------
emisija Zvižduk, Radio Pančevo, petak, 13.04.07.

početak

2007-04-18T02:39:00.000+02:00

GODINA U PET KORAKA
(fragmenti iz Onironije)

UBRZANJE

Nema šta. Sve je postalo mnogo aglino. Sve se ubrzalo kao u snu. Događaji pretiču jedni druge, ne znaš na koju stranu da pogledaš. Ubrzavaju se pregovori, decentralizacije, prosečne plate od 18.000, ptičiji gripovi koji nas zaobilaze u širokom luku, trovanje od pre sedamnaest godina koje se tek sada pojavljuje da kaže kako smo pod šifrom Černobila zarad proširenja dubine nečijeg džeba sisali i živu i radioaktivnu prašinu. Ubrzavaju se i pripreme oko hapšenja, isporučivanja, zaokruživanja. Banke proširuju kredite sa sve prigodnim raspevanim diskom, radikali izlaze na miting, na današnji dan predao se Šeki, objavljen Manifest komunizma, i čudne li podudarnosti? Ma ne: ubrzalo se sve. Rekao bi čovek da neki novi elan vital zahvatio celu Srbijicu. Sve se ragoropadilo, sve se usprckalo, sve se uzjogunilo, dolazi proleće, pundravci se tegle u guzicama, raduje se sve živo i neživo, raduju se premijeri, guverneri, zamenici, raduje se Haški tribunal, raduju se Albanci, raduju se radikali, raduju se svi, samo ne ja.
Ja sam kao i uvek sjeban. Do zla boga. Mene to sve nikako da dodirne. Nikako da me potpuno obujmi, pa da se sagledam iz nekog od tih presrećnih tokova, da ne kažem tikova. Totalno sam potonuo u apsurdonst egzistencije. Nemam ni dinar. Nemam posao. Nemam ni dan staža. Radim deset godina. Nemam gajbu u kojoj razmišljam: „Ala se sve ubrzalo! Ala se sve razoropadilo!” Oživele i šuma i planina i ne daju Ratka Mladića uprkos probnoj sondi od pre nekoliko dana na jednom od ovdašnjih nacionalnih medija. Uhvaćen, nije uhvaćen, predao se, nije se predao, hoće piški, neće piški, hoće kaki, neće kaki – a sve već toliko usrano.
Ubrzali su se i dedlajnovi za saradnje, ubrzala se i inflacija, ubrzao se svaki uspeh vladajuće koalicije, ubrzao se Zveki sa Legijom do mesta atentata sa sve žandarima, i prosto nije mogao da zadrži ubrzani osmeh od ubrzanja, a ubrzani radikali natovarili autobuse, isukali zastave ko mačeve, vetar ih nosi, vetar ih ubrzava toliko da u prolazu ne mogu da razaznam ni jedno mlado lice iza stakala, toliko da razaznajem samo naborane obraze prvog, drugog, trećeg čiče, zemljodelca ili bravara ili kožara ili mesara. Nemaju ljudi pametnijeg posla, pa udarili po vetrometini. Vetar daje ubrzanje, pa se pretvorili svi u jedan glas, u jedan stas, u jedan lik i jedno delo: neveseloveselo.
Ubrzalo se sve. Ne mogu da ispratim nagomilavanja, nadrastanja, nadprepucavanja, nadlagivanja, nad-dogovoranja, nadrealne realnosti, nadovoga i nadonoga. Premijer se udostojio da ubrzano dostavi pismeno saopštenje medijima, da ga ubrzano prenesu građanima, tj. narodu, o tome kako moramo ubrzano da ostvarimo sve što je trebalo već da smo ostvarili, pa se moramo još više ubrzati ne bi li smo zadržali poslednje mesto, u poslednjem vagonu za Evropu.
Nema šta. Sve je postalo toliko agilno da se ne može ni obuhvatiti mislima. Rečima, sintagmama, pasusima. Kao linjak koji patki prođe kroz kratka creva, meni akcije Ministarstva Stvarnosti prolaze kroz glavu, i ma koliko se trudio da ne gledam televiziju, ta agilnost ubrzavanja me pretiče. Ne može se stići, osećam da zaostajem, da kaskam, da mi od brzine galopa glupost opet baca prašinu u oči, od koje ne vidim da će bajka trajati ukupno najmanje još šest godina, i da je barem ostalo dovoljno prostora da se manervrom kontra-kamikaze izbegne pozitivno delovanje ubrzavanja, od kojeg se ubrzalo sve – da stane što pre.

PROSECANJE PRESEKA

Prosečan dan uhvaćen u ranom martovskom suncu obećava naročito ako je iznenadan i ako se nije mislilo o politici godine prolaze razgovarali smo uz treću kafu u tuđem stanu sa poznatim nepoznanikom o našoj sreći ako je uopšte bilo reči o sreći možda mislimo da samo srećni da mislili smo i srknuli istovremeno svi i zamišljeno gledali u poljanče kroz vrata terase gde se klinci batrgaju na suncu od kojeg ponekad može da ispadne i trunčica dobrog raspoloženja za prijatelje željne slobode željne para željne odahnuća kao mrtvi smo i kao živi smo i ne nadamo se promeni politike dosta nam je dosta mi je kaže ogorčeno i guta soc i kaže staviću još jednu pa onda krenite i kaže otići ću preko u Temišvar da pišem o banalnim stvarima dosta mi je dosta mi je gluposti isprane glave i mozga koji nijedan omekšivač neće učiniti ponovo ljudskim posle dvadeset godina rata kaže kaže kaže i stavlja vodu opet vičući na komšije starce zablenute u slike politike prazne glave dosta je pogledamo se i kažemo istovremeno mogli bismo zajedno dolazi i psuje radikalno državu koja mu ništa nije dala prema kojoj ne oseća ništa koju mrzi da mrzi je i primitivce bogove rata koljače isprazan pasoš prazne džepove smorenu kevu previše na štekanje fokusiranog ćaleta m-r-z-i-j-e! kaže a i ja dug sam odužio i ne govori mi da ćutim uzrujan sam matora ćutao sam u askari na minus 25 i pun mi je kofer ćutanja i krivice za sve što nisam uradio on kaže slaže se on kaže da smo pizde ti kažeš da jesmo zato što nismo otišli na pranje i branje da ostali smo obezvoljeni da gledamo kako tzv. elita preuzima kontrolu pseudostima grabi grabi grabi sve više i više je fensera parfemi gluposti sujete nezajažljivosti bezobzirnosti dosta mi je kaže to su ratni zločinci iz vukojebine oni su bre još u srednjem veku bre oni sprovode istragu poturica bre oni mi se gade zašto smo se rodili ovde jebote lepo je rekao rambo amadeus mora da smo nešto žestoko zgrešili ili smo samo ipak glupi jer volje nemamo da odemo na pranje ili branje pun mi je pune su mi prepone neke gadne depresije koju više ne mogu da zadržavam preseći ću treba mi viza treba mi malo love da budem na suncu i ne razmišljam o večnosti ne želim da živim ovako kažeš ne želi da živi ovako kaže ne želim da živim ovako kažem ne želimo više japije brokere menadžere žderonje direktorske licemerne politikantske pičke umetničke klanove naša svest meandrira široko iznad preseka i ko je ostao pita ko je ostao samo neki fenserski polutani ili bezvoljnici na vutri i alkoholu dok ljigavi drljaju drpaju guraju nogu u usta svakome kažeš odlaziš želiš da negde na drugom mestu budeš prosek iznad proseka samo ne ovde gde je ok gurati ljude u samoubistvo i sve najluđe nije kažnjivo oduzeli su nam sve mrzim ovo mesto ove ljude ovu zemlju mrzim i boli me uvo za Kosovo problem je počeo pre nego što sam se ja rodio moj život ne traje 600 godina moj život se gubi sada sada sada sada sada ne želim da postanem starac u gerontološkoj državi on kaže gledam skijanje on kaže gledam histori i diskaveri on kaže imam još dva ispita on kaže on radi on ne može mi se volimo barem prosečno sporogorljivo besparično željno on kaže dosta je koljača vređanja lopova drpanja on kaže ne mogu on kaže da odlazi bez tačke ili zareza odlazi da se ne vrati šta nam je dala država u glavi se sužava svest ej u džepu se sužava promrzla šaka i nekoliko dinara kaže ej jadni smo kaže glupi smo matori zato što ne lažemo i ne krademo e tu smo grdno pogrešili.

HIPNO-PETRO-RAFINERO-GOGIČNI TRIP

Ma, samo mi se čini da sanjam – razmišljam dok posmatram kako se na plafonu mradaju spodobe preslikane iz dnevne politike. Ma, samo mi se čini da sanjam, nisam zaspao. Evo, lepo gledam u plafon i posmatram. Za jednu treperavu fleku čini mi se da baš izgleda kao premijer. Čita neko saopštenje. I gle, stvarno. Još kao da mi namignuo. I ponovo se trgnem. Ma, ne spavam, ne. Samo mi se učinilo. Samo pokušavam da zaspim. Izgleda da sam upao u hipnagogično stanje kada se svašta dešava u svesti. Ma, sigurno je to, ali kad sam pomalo zatvorio oči, ugledam ispred sebe lik premijera kako mi namiguje. Lepo namiguje i sve kao da nešto šapuće, a ja se u nedoumici napinjem da čujem šta, ali ne mogu. A baš lepo izgleda, pomislim. Baš lepo izgleda. Na njemu sve neke ženske prnje. Lepo utegnut korset, velika plastična ruža sa desne strane, grudi sveže izbrijane, ma, izgleda kao francuski travestit, i namiguje mi, a ja se kao trgnem i pomislim: ma, samo mi se pričinilo, samo mi se čini da sanjam. Ma, ne sanjam nego tripujem opterećen dnevno-političkim sranjima. I samo što sam malo više odškrinuo oko njegova prilika se izgubi ka površini plafona. Nestane. Odmahnem glavom i pomislim kako mi se samo čini da spavam i kako sam vrlo nervozan što ne mogu da se odlepim ka nesvesti. I ponovo zažmurim. Osluškujem. Napolju krekeću žabe. Neka neuobičajena vlaga navukula se na grad i pritisla. Osluškujem žabe i svoje srce. Opet tahikardija. Osećam kako nadolazi i verovatno mi se zbog toga toliko uskomešala svest. I tako osluškujem i razmišljam kako još nisam zaspao i kako mi se privideo premijer. I samo što sam to pomislio, evo ga opet. Isto obučen, samo još i našminkan, i opet namiguje, i krivi usne kao tobož ništa mu nije jasno. Pomislim kako je ovo priviđenje zaista odraz nekog teškog poremećaja psihe kad sam toliko dozvolio da me remete moroni. Ali kako sam pomislio moroni, premijer počne da mi čita saopštenje: „Mi moramo da se zadržimo na kursu pozitvinih i legalno proverenih vibracija jer očuvanje naše bašte i našeg paradajza zaista ima najveću važnost jer se šljive ne smeju prodavati bud zašto. A što se tiče svih onih koji su po bašti klali, pardon, krali, i za to ostali nekažnjeni, mogu da izjavim da će tako i ostati i da ništa nećemo preduzimati, jer, elem, ni ne treba bilo šta preduzimati. To nije u našem narodnom interesu. A što se tiče saradnje sa zatvorima i sudnicama, svečano mogu da obećam da će se sav paradajz isporučiti pritvorenicima i njihovoj rodbini prema zdravim zaslugama i u najvećoj mogućoj svečanosti, povodom tih zasluga. I da se razumemo, ja ne ćutim. Evo govorim, i da se razumemo, ja ništa nisam prećutao i neću da lažem da čekam da nam nešto padne sa neba, nešto će nas sve preporoditi i upodobiti za buduće pobede i ustavnotvorne skupštine koje vam obećavam sada, i u vek i vekova, amin. I živela Srbija!” I kad je završio opet mi namignuo. Ali onako šeretski i malo je napućio usne u poljubac, a ja sam se sav zgrozio i prošla me jeza. Bože, da li sam homofobičan, pomislim i otvorim oči. A premijer se hitro izgubi u površini plafona. Ma, nisam zaspao – ustanovim još jednom i upalim svetlo. 4:30. Uh! Ala je rano! Oslušnem. Žabe i dalje krekeću. Vlaga je i dalje nesnošljiva i tek sada kapiram da nešto vrlo vrlo vrlo smrdi. Odem do prozora i skapiram da truju. Iza prozora se pojavi premijer, samo što je sada imao i glavu našeg gradonačelnika onako stisnuto nakalemljenu njemu pod bradu. Premijer kaže: „I zabole me kad ste nesposobni. To sam zaboravio da vam kažem”. Gradonačelnik na to potvrdno klimne glavom, a ja otrčim u WC da se ispovraćam. Sutradan vesti rekoše da je u gradu bilo otrovanih ljudi.

„KO JE KO I KO JE KOME I ŠTA SAM JA U SVEMU TOME?”

Sinoć sam razgovarao s Legijom i Spasojevićem, u snu. A možda sam razgovarao i uživo samo što ne mogu baš lepo svega da se setim, ali to nemojte da mi uzmete za zlo. Imam privremen poremećaj pažnje od vesti, pa mi se mešaju realnost i stvarnost, i java i san. Rekao bih da sam opet upao u Onironiju, i da zato ne mogu jasno da odredim da li sam spavao ili nisam. Čini mi se da jesam, a opet, ako pokušam da se setim da li sam ustajao da pišam mogu da se setim da nisam. Ne znam. Jedino što vam sada s velikom sigurnošću mogu reći jeste da se jesam sretao sa gorepomenutom dvojicom junaka, ali da nisam siguran da li je to bilo u snu ili na javi i gde je to uopšte bilo, i koliko puta je bilo? U stvari, i nije baš da baš i nije bilo...
Dakle, Lego i Spasojević. I dok za „gospodina Legiju”, kako kaže gosp. Čović, mogu da kažem kako je u mojoj predstavi ili snu bio vrlo ćutljiv, pušio tompus i žvakao Orbit žvake, Spaske je bio vrlo prijatan i razgovorljiv, iako nisam siguran da mogu da se setim da li smo išta razgovarali. Sećam se da smo sedeli negde, ali da li je to bilo u vili; mislim trebalo bi da bude, jer se na plafonu caklio odsjaj bazena; ili je to sve bilo na nekom drugom mestu, nemam pojma. Tek, sedeli smo negde i pričali...
Znam i da smo cepali viski marke Šiler i da je bilo oko devet sati kada je neka kurva, vrlo fensi sređena i mnogo dobra, donela lobe pevušeći poznatu pesmu jedne naše folk pevačice. Onda me je Spaske potapšao po ramenu i ponudio mi, pokazavši vrlo ležerno ka ogledalu, ali sada, verujte mi, ja se ne sećam da sam ikada bio tamo, vere mi neverovatne. Znam samo da smo pričali, a ovo što sada čujete, to vam je možda neko drugi rekao, pa ćete morati njega da pitate. Ja sam u nedoumici da li sam spavao ili sam sanjao. Ili sam bio budan, pa su mi naredili da ne smem ništa da pričam, i u tom smislu i ne znam da li sada ovo govorim ja ili je snimak? Nebitno...
I bilo kako bilo, sedeli smo zajedno, ili nismo sedeli zajedno, ne znam, a Legija je rekao da voli da piše i da planira da napravi roman. Tako mi se učinilo, i nisam mogao da poverujem kada smo počeli da tumačimo velika dela klasične književnosti. Baš me je bio iznenadio, jer smo dosta govorili. Za to vreme neko je bio uterivao kamion u dvorište ili u dugove, ali ja to nisam video. Samo se čuo zvuk motora nekog krupnijeg vozila.
Kada smo Lego i ja završili priču o književnosti, Spaske je rekao da će da napravi službenu belešku, jer ne zna se da li će istorija srpske književnosti jednom zažaliti što on to nije nikada uradio, a ja sam tek onda počeo da se šmrljam, makar beleška bila i lažna. Bilo mi glupo da odmah navalim. Pa, kad ja imam šansu da se šmrljam belim?! Ssssskkkkkttt, Sssskkkkkttttt... I samo što sam se našmrljao, evo stiže i televizija i gomila murije i počinje pucnjava. Ili možda nije bilo tako. Ne sećam se. Mislim, bilo je pucanja, jer je mnogo njih poginulo. Ja sam se sakrio pod sto, uz onu poveću količinu belog i šmrljao sklupčan i već našmrljan. Sve mi je izgledalo kao san, batice.
Kada se završilo izašao sam s murijom, a napolju su svi bili Zvekiji Jovanovići i neki Obijač Trafika, i ništa mi nije bilo jasno. Protrljao sam oči pomislivši da sanjam, ali nisam se probudio. Onda mi je prišao onaj Trafikant, i predstavio se kao Ministar Discipline Kičme i zahtevao da odemo u neki SUP da dam neku službenu belešku u diktafon, pa smo se tamo uputili borbenim fensi kolima crne boje, ali ne znam koje boje, poštovani sudija. Tamo me je Ministar ispitivao satima, ali pošto su svi bili nepismeni, niko ništa nije zapisao. Svi su kao zapamtili. Onda se pojavio Mrtav Atentiran Premijer i rekao mi da bežim iz zemlje u Grčku. Tada sam se probudio, i rešio da sve ovo izmislim kao u snu, a ako me neko nešto neslučajno službeno bude pitao, ima sve da mu kažem, mislim priznam, tj. nisam siguran.

NATO BABA

Juče sam razgovarao sa babom. Pričali smo o izborima i strankama. Napljuvala žena vlast toliko da ja ovde ne mogu da citiram. Ali mogu da kažem da se pošteno iznervirala, čak toliko da je počela da brka i slova i reči i imena i aktere gubeći se u nervoznoj egzaltaciji, a dovodeći sebe do posledica šloga koji je pretrpela pre neku godinu, od nagle promene vremena.
I tako su se u njenom diskursu stapala razna imena aktuelnih političara u onome što se može označiti kao groteskna onomastika iznervirane babe. Tako su nastale mnoge nove zanimljive i nepostojeće ličnosti kao Velja Koštunica, Ivica Dinkić, Boris Udovički, Čeda Čanak, Vuk Jovanović, Vojislav Tadić, Aleksandar Mladić, Marti Del Ponte, Karla Vučić, Tomislav Karadžić i tako dalje, i zato ćemo ovo ostaviti po strani, kao poremećaj mašte moje babe.
Mnogo me je više iznenadilo viđenje babe o pristupanju Srbije NATO paktu. Naime, baba sve to vidi kao kapitulaciju i kolaboraciju s Nemcima, jer fakat, neizbrisiv je trag II svetskog rata u pamćenju naših starijih. A moja baba se žestoko protivi da mi opraštamo Nemcima za počinjeno u tom ratu, jer su joj uzeli kravu i odveli brata u radni logor, a on se vratio mršav poput vanzemaljca. I zanemeo sam tada začuđen činjenicom svežine tih sećanja, i još više svešću koja iz takve perspektive analizira aktuelnu stvarnost. Najviše sam se iznenadio kada sam potpuno rezigniran opet ustanovio da je ovo zemlja starih ljudi, da je takva starost toliko izgubila od života da se i dalje nalazi uhvaćena u istoriji koju preslikava na sadašnjost i budućnost.
Ali dobro, to je moja baba, i vaša je možda drugačija, a ja svoju volim takvu kakva jeste. Najviše je volim što ubeđena da nije glasala nikada za lopove i što i dan danas s mukom opsuje majku svima, a to potvrđuje da čovek bez obzira na iskustvo, ipak može da razlikuje lopova od ministra, iako realno u tome i nema neke razlike, osim u metodima i demagogiji. Tako je rekla baba. Ili mi se samo učinilo, jer nisam gutao antiamnezive da bih sada mogao da svedočim korektno za ovaj sud, iako mi se čini da svi svedoci lažu. Ali, bilo kako bilo, i bilo kako baba misli ili ne, Srbija je potpisala pakt. A to znači da smo konačno na mala vrata iz ko zna kojeg razloga pozvani da se probudimo, premda nam buđenje ide baš kao kod uduvanog srednjoškolca, koji ne može da ustane ni za popodnevnu smenu, a kamoli da razmišlja o umivanju pre škole, jer dok se digne sigurno je zakasnio na prvih sedam časova, pa odlazak u školu izgleda kao večernji izlazak u grad, prema bolonjskoj deklaraciji, sa sve biranjem između mnogih kurseva: pivskih, žestokih, speedskih, fenserskih ili heroinskih.
I ko sad može da kaže BOLJE RAT NEGO PAKT? U tome smo se usaglasili i baba i ja, čak i ako ona ne vidi dalje od Kosova, iako se nikada nije maknula iz Južnog Banata, ako se izuzme ono kada smo je na silu vodili u Rovinj da vidi more. Ali zato gleda „Velikog Brata”, navija za Edina, kapira da od njene želje zavisi da li će ujutru da se probudi, ali ipak me je bledo gledala kada sam pokušao da joj objasnim da je od parole „Srbija do Tokija” posle 16 godina postalo „Srbija do Kosova”.

februar-decembar 2006.