U DANIMA POEZIJE

Kada crkneš bez sebe.

To je poezija.

Kada crkotina počne da smrdi više od bilo koje epistemologije

Onda pevaš.

Kada je zadatak u samoj suštini nemoguć

– upravo zato što traži reči da bismo mogli da podelimo iskustvo –

Onda poezija umire u prozaičnosti poetskih pokušaja

Da se zabeleži opšti nedohvat vazduha.

To je ono što poezija može pernatom voljom pesnika.

A

U

Esejističkom smislu ona može da dočara

Kritičarističarima sposobnim da empatišu

Samo nagoveštaj, koji se opštom ljudskom rukom

Piše kao:

Bezizlaz,

Nemoć,

Ili-Ti,

Ljubav.