SVI

Učinilo mi se da sam shvatio mudrost
svih meditativnih rascvetavanja:

tren - bitniji od večnog.

Istovremeno, uneredila me želja devojčice
da ne bude:

silovana i ubijena, u naslovima novina.

A crni popovi u belim željama
kao cveće krstača

na pogrebu, recimo,
Martina Lutera Kenedija:

Pevaju
ZAMISLIMO J. Lenona.

A utroba se uvija u lanac ljudskiji od nemaštine
Svih disanja.

SAMOSTAN

pas spava pred vratima gladan
kao oluja u stomaku nesnađenog ludaka
na ulici vodene svetlosti

daje se gledati kroz poniznost
pločnika, u sjaj, kao u zastavu bez smisla

parade, svuda - skučeni teatari prodatosti
i vrećaste srećnosti.

jabuka truli nadomak trena nade, i, beznađe tada:
zaspalo, kao zrno topa halapljivo pojede: nebo

- zgroženo savije se u burek, u glad,
u napoj sise i mleka nepismene grane ljudskosti -

šta je to što se čuje?

NAŠIZAM

Ipak,
Mi


Nismo,
Vi.

MRDANJE

Osećati Danas

I nežno biti sposoban

Za nemilost u hladnim obojenostima.

To vino jeste porozno, no

Opojnost zaraze nemamo više prava

Da zaustavljamo nadgrađanjima.

Trune se u čekanju novog Luna-Parka

Plati se za metro karta.

I izumireš. U kontekstima.

PROPAST

Imati dovoljno godina bez volje da se stiču,

Znači gledati kako kliču

Klice, novih, već viđenih, jeseni.

Nije nam jasno zašto smo takvi?

Verovatno, jer smo krvlju bili takli

Sve, što nas zna i vidi...

Kojim putevima na moru pijanih brodova

I kišobrana sposobnosti protiv dnevnosnih

Talasa da se upućujemo – ne znamo.

U našoj borbi, svi bi pobedili.

Jedva smo, niti jednom, ubili.

A ipak, naš kažiprst nikada nije bio mek,

Niti stog i prek, kao

Konop.

Ali tek, i tek, i tek,

Svaki nam je tren mek,

Kao lajk.

SIGURNOST

svijena postelja kao latica
u lenjoj vodi.

mušica množinama
pokušava

da iskazuje zbilje
nerečeno

one besprizorno
unutarnje

šine.

UMETNOST

umetnost...

opet

samo sebi 

i drugima 

njihovost 

sopstvosti

s ozbiljnom primesom 

pretenzije

u istorijski bitnom

značaju

znaka

?

RAZVOĐENJE

Sedeo sam s ocem u praistoriji.

Dosad s majkom sam:

Sve vreme.

I gledam kako radiš te stvari

te odnose NE-odnose.

Ljubiš me...

I snevaj me s metkom
Posred mozga.

Lepi su ti oni gore

Emotikon-stikeri

U kratkim mislima

Za moju flaster-dušu.

KANTOVI KATEGORIČKI NEIMPERATIVI

nemam para da zovem

nemam dizela da vozim

nemam volje da se smejem

nemam hrabrost da kažem

da sam i takav i takav

osiromašan

nemam materiju i

nemam ljubav

i nemam šećera

i nemam tebe

nemam sebe

i ne treba to tako

prijatelji uzice laži

i okolina smrdi

sve nema sebe

a nemam ni to

opšte ne-ja

to stvarno

ne

svuda oko nemene

kao nemoje oko 

nejeste neodgovorno 
za nestanje

nesvačijeg

netela

u nenama.

DUŠA

jeftinoća kao enter
na prolaznost

to bi marko bolje znao da kaže
i da se bori

ali se dim i mislim
sve laži halapljive

za svakoga ponaosob
samosaznatljive

truo mi jezik
svima u rukama

zbrisana stopa
kao barut u granatama

mene

nema

ja sam kao lirski subjekt
prešao preko mostova

i nema vas da podelim

ni delić u

b........

..........
u





u slovima.

TI

Za sve što vidiš:
Guru.

I sve umeš da voliš

Na najjednostavniji način

Kao dah koji nosi list s grane.

Kao titraj koji svetlo podiže oko

Biljkama

Ka buri porinuća u suočenjima sa:

Ti si glad.

Za nas gladne.
Dodira.

I milim ti za koracima
Kao pauk gladan muha u tvojim rečima.

O je plavo Danas.
A je sumrak između vilica.

Eh, čuj i nas koje

tzv.

Devičanski
Voliš.

GURTEL VIA HOFBURG

(skica s rezidencije u Beču)

         Definitivno, nešto nije u redu sa mnom. Ne fasciniraju me očekivane stvari. U Beču sam opet uvideo da me ne uzbuđuju zgrade. Naročito ne posete muzejima za novac. Možda ne gajim tu lepu naviku plaćanja zato što su nas kao gimnazijalce u poseti Londonu vodali po muzejima, i pokazivali nam zgrade. Sećam se da sam bežao s časova radi traganja za pankom, instrumentima i govorom ljudi, i video mnoge zgrade. Taj modus sam opetovao i u Beču, jer u izvesnoj meri: muzeji mogu da čekaju penziju, danas su dela vidljiva i na internetu, dok katedrale ne uzbuđuju više od pecanja, u šumi, na Dunavu.

            Činjenice: Beč je za nekoga iz Srbije - verovatno ako nije sladunjava turistička destinacija - najpre predstava o imperijalnom centru, ka kojem je u proteklih 300 godina radi nauke i kulture odlazio južnoslovenski intelekt. S druge strane, recentnija istorija Beč je pretvorila u gastarbajterski raj, i možda zato nisam mogao da pomirim predstavu o prestonici kulture, s multikulturalnim kontanjem srpskohrvatskog jezika na svakom Doner-u, ili pred vratima klubova u formi korpulentne pojave balkanskih momaka, koji bečkim omladincima uteruju princip u zujanje cuge i superbrzu sintetiku. Skoro kao da sam bio kod kuće, u modernoj varijanti, ali udaljen od raspamećenosti ratom, krađom i nemaštinom. Zato je Beč za mene pre svega postao ideja i okvir za hronotop eskapizma. Kao i uvek kada se odlazi odavde.

            Ipak, i sasvim u skladu s klišeom, prvo sam tražio Dositeja, a nakon toga i Vuka. I stekao osećaj da sam ispoštovao važnu stvar. Paralelno, tragao sam za kontrakulturom i skvoterima, a upoznao beskućnike pankere i izbeglice iz Sirije i dobroćudne crnce iz Senegala i Nigerijce koji ne puštaju u podrum i braću Turke i Jugoslovene, a svi oni, smucajući se po Gurtelu, dobacuju polurazumljive onomatopejske asocijacije na imena za zaborav, baš kao i dileri deviza devedesetih u Srbiji. I Beč se najpre ostvario kao multirkulturalni lavirint u kojem se nalazi traženi osećaj bekstva, a mladost davljena raspadom Jugoslavije nije se ustručavala da me infantilizuje i izbaci iz Sunčevog sistema događaja. Sebi sam postao poznati stranac, gladan, utisaka.

            Nijedan grad nije toliko podsetio na lavirint. Verovatno usled jednolikosti zgrada. Možda sam naviknut na dinamiku rušenog Beograda, i njegovu haotičnu urbanu neujednačenost, pa mi je Vijena pomalo zvučala klaustrofobično. Petospratne fasade sabijaju nebo u hodanje dubokim i neprekidnim rovovima, dok, s druge strane, u velelepnom centru, iz kitnjastog ritma građevina probija avetinjski muk zemaljskog roblja, na čijoj je muci, kao i drugde u kulturi, izgrađena „kulturna istorija”.

            Treba biti iskren, kao i uvek u literaturi, i reći da je majska rezidencija za pisca u Beču prvenstveno bila mogućnost da dođem do novca za nagomilane dugove, jer je stipendija jednaka dvostrukoj plati koju imam kao nastavnik. A literatura ne prašta. No, ipak, i pored pokušaja da se hranim na isteku roka trajanja, pomenuta mladost pod embargom nezadrživo je uzela svoje, učinivši sve da nadoknadi izgubljeno. I često sam zaboravljao na poslednji U-ban, i onda hodao mumlajući u diktafon kao jedini glas u noćnoj pustinji grada, koji kao da je blokiran nekim implicitnim policijskim časom. Da li je takva noć u Evropi normalna ili kompulsivna?

            Na kraju, Beč za je mene bio i spavanje s aktivistima u WUK-u, i performans u Lokativu, i Rosauer Lande i ljudi. Smireno beskućni i besno bogati. Ali, pre i iznad svega: vožnja biciklom. Toliko upečatljiva, da sada, vozeći ga kroz Pančevo, u stvari, osećam kao da klizim kroz Vijenu, s utiskom kratkotrajne nesputanosti i života bez pritisaka. I sve je zapravo u redu: neurotično u kontrastima. Oksimoroni i nemirni prsti velikog grada, levijatanski me gutaju i ostavljaju dekintiranog i razapetog između utisaka s Hofburga, gde pronalazim natpis „Iustitia regnorum fundamentum” (kao i na muzeju u Pančevu), i Gurtela, gde sa zamućenoružičastim očima jednog Senegalca do kasnog jutra, fasciniran, razgovaram o slobodi, pravdi i sledstvenim kulturama.

ŠINOBUSNI CIKLUS

ŠINOBUS SAM

Istina je da se nikada nisam

zaleteo dovoljno

brzo

Da bih mogao da probodem

sve pečate oblika ljudskih uniformisanosti

na svetlosnom putu želje

Čini se da kada je svet

Bio centralizovan oko zida

Čini se

Da je tada bilo brže želeti

Sebe u razlici

Činilo se da su u budućnosti

Slova preticala smisao mišljenog 

I da smo bili

Čini se

Vreme je

Da se opet učini isti korak

Iako smo ukinuti

Verom u futurističnoj sadašnjici

Koja svojim nežnim zubima silazi

Nebom da pokida konekcije

Kojima smo klizali skupa

Čini se

Jedni drugima
Kroz međunožni zagrljaj 
Razlika.

Jednostavni kao
Dete.

ČINI SE.

ŠINOBUS DRUGI

Očima voznog reda naređen da budem uspravan

Kao kičma i zastava.

Dali su mi zube i zastave da nemam sebe.

Dok kiši nad štafetama zagrljaja.

Jednom bio sam brz kao poljubac kroz noć

Onda, navukli su graničnost

Na smehotres.

ŠINOBUSNA PESMA NAMERNO NAPISANA ZA FESTIVAL

Želim da slavim jezik. Da ga zadavim.

Da mi jezik bude gorak u ustima. Grlu.

Metav u svim jezičnostima.

Da mi Artur Rembo zaklizi u šinobusu. Ispod. Šina.

Da puknem kao hleb-njihov u ne-razum: kruha,

Da ne budem student razumevanja. Jezika.

Dosta je viđenih putnika. Jer brzina...

Dosta je ukidanja. Jer brzina...!

Pada gradom van svih nas.

Dosta je ukidanja osećanjima

Jer tobom brzina zna,

U hramu zidanom rečima

Ne može biti taknuta

Bilo kakvim

Graničnostima

Jezik je kao zli med u

U-stima. 

MRTAV SAM U MA-ŠINI

Jednom, imao sam priliku da jedem se za stomak postojanja.

Ugledao sam svoju želju kada sam bio sit,

taman. Imala je primedbu.

Bio sam vansebno organizovan pijući sva lica u prolazu

ONDA, tražio sam samo put.

U zabol. Nebol. Hleb. Panja.

Kratke ruke. Duge oči. Živost. I noge.

Ja sam deformisan zato što želim da imam šine.

Ja sam samostalno deformisan

Zato što ne želim da imam

Pravac u smeru.

ŠINOBUS BEZ SEBE

Utopio sam se u misli pročitanih reči i i zajurio se u sve to.

Našao sam prostor bez vremena za pijenje sebe u večnosti.

Stvaramo se u nedostacima, od zaostataka. Jadni i sigurni

U... Čekamo ko to ume nežnije da nam kaže...

Ritovi banatskih zaborava...

Leptiri pesnika u traženju...

Šinobus sam deformisan prostorom

Sopstvenog disanja. Ukidamo ga

Samostalno, kao laticu ka se zagrcne

Pred pad.

ŠINOBUS ZA SUBOTIČKI ANDERGRAUND

Mečka je pevala:

Ja tebi ti njima on njoj ona vama

Za malu bubamaru

Šerbet je sredinom devedesetih sladak bio 
kad je kasetofon svirao

PUŠKA BLUZ

Ne žalite suze moje

Što na njeno rame padoste

Jer je tek sada njen je život 
Nastao za rado-ste

Pričao bih ti u prošlom snu 
I u snu u njemu njemu samo

Gde sam ostavio
Ostavio 
Ostavio

Nešto snažno!

:

:

:

:

:

Alo, krmačice,

Nemoj da me pipkaš!