GURTEL VIA HOFBURG

(skica s rezidencije u Beču)

         Definitivno, nešto nije u redu sa mnom. Ne fasciniraju me očekivane stvari. U Beču sam opet uvideo da me ne uzbuđuju zgrade. Naročito ne posete muzejima za novac. Možda ne gajim tu lepu naviku plaćanja zato što su nas kao gimnazijalce u poseti Londonu vodali po muzejima, i pokazivali nam zgrade. Sećam se da sam bežao s časova radi traganja za pankom, instrumentima i govorom ljudi, i video mnoge zgrade. Taj modus sam opetovao i u Beču, jer u izvesnoj meri: muzeji mogu da čekaju penziju, danas su dela vidljiva i na internetu, dok katedrale ne uzbuđuju više od pecanja, u šumi, na Dunavu.

            Činjenice: Beč je za nekoga iz Srbije - verovatno ako nije sladunjava turistička destinacija - najpre predstava o imperijalnom centru, ka kojem je u proteklih 300 godina radi nauke i kulture odlazio južnoslovenski intelekt. S druge strane, recentnija istorija Beč je pretvorila u gastarbajterski raj, i možda zato nisam mogao da pomirim predstavu o prestonici kulture, s multikulturalnim kontanjem srpskohrvatskog jezika na svakom Doner-u, ili pred vratima klubova u formi korpulentne pojave balkanskih momaka, koji bečkim omladincima uteruju princip u zujanje cuge i superbrzu sintetiku. Skoro kao da sam bio kod kuće, u modernoj varijanti, ali udaljen od raspamećenosti ratom, krađom i nemaštinom. Zato je Beč za mene pre svega postao ideja i okvir za hronotop eskapizma. Kao i uvek kada se odlazi odavde.

            Ipak, i sasvim u skladu s klišeom, prvo sam tražio Dositeja, a nakon toga i Vuka. I stekao osećaj da sam ispoštovao važnu stvar. Paralelno, tragao sam za kontrakulturom i skvoterima, a upoznao beskućnike pankere i izbeglice iz Sirije i dobroćudne crnce iz Senegala i Nigerijce koji ne puštaju u podrum i braću Turke i Jugoslovene, a svi oni, smucajući se po Gurtelu, dobacuju polurazumljive onomatopejske asocijacije na imena za zaborav, baš kao i dileri deviza devedesetih u Srbiji. I Beč se najpre ostvario kao multirkulturalni lavirint u kojem se nalazi traženi osećaj bekstva, a mladost davljena raspadom Jugoslavije nije se ustručavala da me infantilizuje i izbaci iz Sunčevog sistema događaja. Sebi sam postao poznati stranac, gladan, utisaka.

            Nijedan grad nije toliko podsetio na lavirint. Verovatno usled jednolikosti zgrada. Možda sam naviknut na dinamiku rušenog Beograda, i njegovu haotičnu urbanu neujednačenost, pa mi je Vijena pomalo zvučala klaustrofobično. Petospratne fasade sabijaju nebo u hodanje dubokim i neprekidnim rovovima, dok, s druge strane, u velelepnom centru, iz kitnjastog ritma građevina probija avetinjski muk zemaljskog roblja, na čijoj je muci, kao i drugde u kulturi, izgrađena „kulturna istorija”.

            Treba biti iskren, kao i uvek u literaturi, i reći da je majska rezidencija za pisca u Beču prvenstveno bila mogućnost da dođem do novca za nagomilane dugove, jer je stipendija jednaka dvostrukoj plati koju imam kao nastavnik. A literatura ne prašta. No, ipak, i pored pokušaja da se hranim na isteku roka trajanja, pomenuta mladost pod embargom nezadrživo je uzela svoje, učinivši sve da nadoknadi izgubljeno. I često sam zaboravljao na poslednji U-ban, i onda hodao mumlajući u diktafon kao jedini glas u noćnoj pustinji grada, koji kao da je blokiran nekim implicitnim policijskim časom. Da li je takva noć u Evropi normalna ili kompulsivna?

            Na kraju, Beč za je mene bio i spavanje s aktivistima u WUK-u, i performans u Lokativu, i Rosauer Lande i ljudi. Smireno beskućni i besno bogati. Ali, pre i iznad svega: vožnja biciklom. Toliko upečatljiva, da sada, vozeći ga kroz Pančevo, u stvari, osećam kao da klizim kroz Vijenu, s utiskom kratkotrajne nesputanosti i života bez pritisaka. I sve je zapravo u redu: neurotično u kontrastima. Oksimoroni i nemirni prsti velikog grada, levijatanski me gutaju i ostavljaju dekintiranog i razapetog između utisaka s Hofburga, gde pronalazim natpis „Iustitia regnorum fundamentum” (kao i na muzeju u Pančevu), i Gurtela, gde sa zamućenoružičastim očima jednog Senegalca do kasnog jutra, fasciniran, razgovaram o slobodi, pravdi i sledstvenim kulturama.