Komentar stvarnosti, Radio Pančevo, 01.06.2007.
...četiri godine je prošlo od ovog pisanja...
Ne mogu da budem pozitivan. Ma koliko se trudio. Ne mogu da se foliram da sam sjajan,kad se ne osećam tako. Ne osećam se razgovorljivo kada izađem, ne osećam se veselo kad komuniciram, nemam potrebu da bilo šta kažem ikome. Slabo slušam agresivnu muziku. Nemam potrebu da se uveravam kako je sve sjajno, kada nije. Ok. Nije za mene. Ova stvarnost nije stvarna. Ona koja je to bila, barem što se mene tiče, kao da je ostala zaustavljena negde izvan mene. Kao da su u toj stvarnosti ostale zaglavljene sve moje ambicije, sve moje želje, sva moja sagledavanja sadašnjosti i budućnosti. Kao da sam i sam spletom političko-istorijskih i estradno-akluturalnih idiotluka postao posledica tog zaustavljanja.
Ne osećam se dobro. I to mnogima smeta. Smeta svima koji furaju pozitivu. Kakvu pozitivu, kada se stvarnost cepa po šavovima, kada je sve izletelo iz ležišta, kad se menjanjem imena jednog bulevara potpiruje stoletni raskol u biću srpskog naroda, ona kosovska podela na izdajice i nebesnike, na vernike i poturčenjake, a sada i na nacionaliste i nacionalne izdajice? Danas je vrlo teško izgovoriti da si antifašista, kad te zbog takve izjave popreko gledaju nacionalističke kljove željnje isterivanja nemam pojma kakve pravde, što se cakli s pištolja zapasanog za kajš i to u jednom od inače tolerantnih klubova u BG-u.
Kako da budem pozitivan kada sam na jednom rođendanu proveo jebenih sat vremena prepirući se sa izvesnim mladićem, Inače vrlo inteligentnim, ali i nacionalistički ostrašćenim, u fazonu krvi, časti i tirbine, pokušavajući da razumem, da stvarno shvatim, kako se to nacizam prikalemio i metastazirao u stavove ovdašnjeg naroda, ove omladine, kako to Ssrbi mogu da budu, pored svega što su pretrpeli, još i deklarisani nacisti. A ono bili logorovani, streljanii, kasapljeni, anihilisani. A izgleda da mogu jer nacizam prema svemu sudeći globalno nije pobeđen. Svuda ima skinera, fašista, klerikalizma, obožavanja krvi, nekrofilije, prošlosti, mrtve istorije. Ne znam. Možda sam kratkovid. Možda mi trebaju naočari da skapiram kako jesmo debelo razbaštinjeni, pa zato i domaćinski ustremljeni ka vozdizanju te nekakve nacionalnosti. Nekog fantoma koji ne podrazumeva ama baš ni jedan momenat naše kuturne istorije koji nije direktno vezan za srednjovekovlje.
Taj mladić kune se u Cara Dušana Silnog, u veliko Srpsko Carstvo, sve zaboravljajući da je dotični car prvi objavio ZAKON, prvi uredio odnose, prvi napravio koordinatni sistem ponašanja. Kako za Srbe tako i za sve. Ne. Bitno je što ćemo mi jednog trenutka u istoriji, valjda kada se istrebi sav poturčenjački, izdajnički, antifašistički, antiklerikalni, antinacionalistički i svakoji drugi nepoželjan kukolj, valjda ćemo jednog dana krvavo i časno, kada se raščisti sa lažnim patriotama, da vratimo Carigrad pod pravoslavne skute premile nam crkve. Tog dana po Srbiji će se šetati samo čistokrvni i plavi, a Srbija će biti kao neko pusto ostrvo na kojem idealno živi pleme Istomišljenika.
Toliko loših poteza, toliko sebičnosti, toliko gluposti, toliko bahatosti, toliko laži, toliko prevara, toliko smrti. To ne mogu da podnesem. Ne mogu da budem pozitivan. Ne mogu da se smejem. Povraćam na Velikog Brata, na tu Veliko Istinsku Priču – VIP sliku Srbije. Ova zemlja oduzima ambicije da se bude dobar. Ova zemlja ti usađuje kancer, ova ti zemlja jede zglobove.
Za kraj pitanje: otkud Srbi u Vojvodini? I koliko je to posto teritorije? Na kapirajte pogrešno. Ne bih ja dao Kosovo. Ali kako da ga branim kad su ga već prodali svi drugi prije nas?
No comments:
Post a Comment