APSTINENCIJALNI STRIPTIZ

20092009

Sadržaj narednog teksta dogodio se stvarno, ali je naknadno priveden sebi radi uspostavljanja literarnosti. Originalna verzija mnogo je ozbiljnija, opširnija i suviše traumatična da bi se čitalac estetski onespokojavao, pa je u tom smislu doleopisana stvarnost možda stvarnija od sebe same, ali svakako nije ništa manje fikcionana. Treba imati na umu da se priča još uvek odvija u realnosti. Ovo je samo njen drugi pronađen život u tekstu.

Dan: _______
Sat: _______

Prerano buđenje. Spavali smo skupa. Prethodne noći popio sam i duvao, iako znam da je gras na mene uvek uticao negativno. Osećaj paranoje prilikom konzumiranja pretvorio se u potpunu histeriju koja je kuljala posle euforije alkohola. Posvađali smo se zato što nisam mogao da zaustavim dirskurs kontriranja poremećene svesti. Umalo da danas. Ali to se nije desilo. Popio sam Sanax. Planiram da ga jedem ceo mesec. To je naravno, bez čvrste odluke, sasvim obično i slabićko zavaravanje. No, danas je prvi dan. I za čoveka, i za predstavu o čoveku. Odluka je stvarna.

Dan: _______
Sat: _______

Radni dan. Potpuno sam prazan. Ne znam šta bih. Mogao da napišem. Počeo sam mnogo ali je većina obrisana dejstvom napuštenih ciljeva. U školi je bilo ok. Bio sam im zanimljiv. Razgovarali smo o razlici na relaciji „ništa i nešto”. Povod je bio stav da na prošlom času „nismo ništa radili”. Dvostruka negacija. Možda je to i najbolji opis onoga što trenutno osećam.
Jadno je priznati sebi da objekat ima nadmoć. Kako bih eskivirao uslovne gestove žvaćem žvake, pušim, pijem zeleni, gutam blage Sanaxe, ujutu i uveče. Brže zaspim jer nemam insomničarski zgusnute razmišljaje. Neki od prijatelja primećuju da izgledam loše. Kapiram da mi se baš to sviđa. Rezonujem: bolje je što izgledam loše zato što mi je dobro, nego da izgledam dobro zato što mi je loše. Krajnje prosto. Zaista ne želim da budem simulacija sebe opasna po sopstvenu budućnost i ljude koje volim.

Dan: _______
Sat: _______

Simptomi su stalni. Antidepresiv ih ublažava, ali ambalaža je na sve strane uz prijatelje koje viđam. Jaki naleti krize. Uspevam da odolim. Palim cigarete i grickam semenke, što će sigurno da mi sjebe zube. Kad me stigne zatvorim oči i transcendiram se na Hvar, u amalgam zvukova zrikavaca, talasa i topline, njenog i mog sjaja na kamenu, pod suncem. I onda popusti.
U školi se dogodila rasprava o „Paradi ponosa”. Mnogo dece je duboko dogmatizovano i neopremljeno sumnjom. Trudim se da im objasnim tanku razliku između neusaglašenosti stavova i potrebe da se sagovornik poništi nasiljem ili ubedi u suprotno od svojih nazora i osećanja. Spavam dobro i tonem u san brzo. Dobio sam Notbedetol. Radi.

Dan: _______
Sat: _______

Rano odlazim na plombiranje zuba. Nemam vremena ni da se probudim. Uz doručak pratim dokumentarac o tajnom ruskom mlaznom avionu iz Drugog svetskog rata. To me vrlo zanima premda sam želeo da budem pilot, kao deda. Mora da je atavizam. Danas je nastava kasno popodne. Imam vremena da čitam i pišem. Posetiću oca. Popio bih pivo. Pih.
Upravo počinjem da plačem, neobjašnjivo zašto, samo od misli da je blizu uprkos ogromnom ispitu i kretenskoj profesorki s kojima se suočava. Ipak, anksioznost i alkoparanoja utiču da imam napade sulude strepnje da će me ostaviti. Nemam pojma. Verovatno je to proizvod ekstremne želje da se sredim, uz strah da ne izgubim. Realnost i potreba. Želja i ispoljavanje. Jebena neuroza.
Kasnije, u jednom kafiću, poznaniku koji se iznenadio mojom odlukom da više ne pijem, progovorila je mudrost nad šoljicom zelenog čaja: više ne pijem pića za odrasle, jer guše dete u meni.

Dan: _______
Sat: _______

Činilo se da će skidanje proći bez velikog kriziranja. Danas je dvadeset drugi dan. Ispada da je navlaka bila mnogo jača nego što sam mislio, i da imam pojačane impulse poljuljanog stanja. Čini mi se da se sada to udesetostručilo. Iracionalni strahovi, anksioznost i napadi duboke tuge smenjuju se s potpunim ravnodušjem, koje presecaju strepnje.
Pored svega toga, pozitivan osećaj suočavanja sa stvarnošću nosi zdrave trzaje volje, ali u svojoj pozadini poseduje odblesak nove svesti o protraćenom vremenu. Kapiram da ništa nije izgubljeno, da je mnogo dobrog proizvedeno, ali opšti osećaj je ipak poražavajuć. Pišem da bih rasčvorio grudvu tamne vunice u grudima koju osećam sve jače iz dana u dan. To me veoma plaši i dovodi do pomisli da će mi trebati stučnjak. Teško mi je pala popodnevna smena, osećam se iscrpljeno. Imao sam ČOS i sabirali smo izostanke. Kako je to naporno.
Ali, dok pišem razmišljam koliko je dobro opet pisati o svemu. Da li je ovo pozitivno stanje bez adekvatnog rešenja? Ne znam. Pitam se da li sve to ima veze sa skidanjem, ili bi ova jebena problematika isplivala i u slučaju da sam vodio neki normalan, uređen i pravilan reklamni život? Nisam samo ja u pitanju. Čini mi se da je ovo sve jedna toliko ogromna igra zlih konstelacija od koje gubim radost, a ne treba mi takva simulacija celovitosti. U krajnjoj liniji zašto bih se osećao nenormalno ako živim u državi koja se raspada u sopstvenoj stvarnosti? Čudno je to što kad želiš da postaneš normalan, mnogi to istumače kao ludilo, čudaštvo, iskakanje iz socijalne (ne)norm(al)e.

* * *

Krajem septembra 2009. godine počeo sam da se skidam.
Skinuo sam se do gole kože i izašao da me svi još više ne vide.
Imao sam ideju da oljuštim naslage konstantnog osećaja beznađa, potištenosti i alkoholizma. Ipak, moram da ne lažem: „alkohol je kralj”. A od crnog luka poniranja u sebe mnogo suze oči.
Jebem ga, alkoholizam je krajnje uobičajena društvena i individualna pojava dokle god pruža izvesne euforije. Premda od nje pati većina građana ovdašnje raspameti, moje iskustvo nije posebno, baš kao ni razlog za pisanje. Sve to je ipak samo terapijski narativ kao povratak u normalne načine percipiranja sveta, i zapis izgledanja onoga što hteli-ne-hteli jeste ishodište takvog tripa: vrata iza kojih se nalazi zid obojen državno-tolerisanom dostupnošću rakije, kao i mnogim drugim individualnim, porodičnim i okolnim nerazumima i nasiljima.
Štaviše, nedavno sam primetio da je deža-vu ovog drža-vua neuništiv. Nikako da stvarnost postane već viđena, a samim tim i iznenađujuća. Sve je veoma uspinovano radi podsećanja na realnost, a kada se iz toga istupi počnu da spadaju maske, i setim se „Nađenog vremena” Marsela Prusta.
No, novogodišnje pitanje glasi: zašto mladim jelkama ne prijaju ukrasi, koliko je to normalno i kako zvuči tišina u vreme praznika? Svakako, i mene raduje ideja o mešanju knjiga. Tome sam se nadao.