ŠINOBUSNI CIKLUS

ŠINOBUS SAM

Istina je da se nikada nisam

zaleteo dovoljno

brzo

Da bih mogao da probodem

sve pečate oblika ljudskih uniformisanosti

na svetlosnom putu želje

Čini se da kada je svet

Bio centralizovan oko zida

Čini se

Da je tada bilo brže želeti

Sebe u razlici

Činilo se da su u budućnosti

Slova preticala smisao mišljenog 

I da smo bili

Čini se

Vreme je

Da se opet učini isti korak

Iako smo ukinuti

Verom u futurističnoj sadašnjici

Koja svojim nežnim zubima silazi

Nebom da pokida konekcije

Kojima smo klizali skupa

Čini se

Jedni drugima
Kroz međunožni zagrljaj 
Razlika.

Jednostavni kao
Dete.

ČINI SE.

ŠINOBUS DRUGI

Očima voznog reda naređen da budem uspravan

Kao kičma i zastava.

Dali su mi zube i zastave da nemam sebe.

Dok kiši nad štafetama zagrljaja.

Jednom bio sam brz kao poljubac kroz noć

Onda, navukli su graničnost

Na smehotres.

ŠINOBUSNA PESMA NAMERNO NAPISANA ZA FESTIVAL

Želim da slavim jezik. Da ga zadavim.

Da mi jezik bude gorak u ustima. Grlu.

Metav u svim jezičnostima.

Da mi Artur Rembo zaklizi u šinobusu. Ispod. Šina.

Da puknem kao hleb-njihov u ne-razum: kruha,

Da ne budem student razumevanja. Jezika.

Dosta je viđenih putnika. Jer brzina...

Dosta je ukidanja. Jer brzina...!

Pada gradom van svih nas.

Dosta je ukidanja osećanjima

Jer tobom brzina zna,

U hramu zidanom rečima

Ne može biti taknuta

Bilo kakvim

Graničnostima

Jezik je kao zli med u

U-stima. 

MRTAV SAM U MA-ŠINI

Jednom, imao sam priliku da jedem se za stomak postojanja.

Ugledao sam svoju želju kada sam bio sit,

taman. Imala je primedbu.

Bio sam vansebno organizovan pijući sva lica u prolazu

ONDA, tražio sam samo put.

U zabol. Nebol. Hleb. Panja.

Kratke ruke. Duge oči. Živost. I noge.

Ja sam deformisan zato što želim da imam šine.

Ja sam samostalno deformisan

Zato što ne želim da imam

Pravac u smeru.

ŠINOBUS BEZ SEBE

Utopio sam se u misli pročitanih reči i i zajurio se u sve to.

Našao sam prostor bez vremena za pijenje sebe u večnosti.

Stvaramo se u nedostacima, od zaostataka. Jadni i sigurni

U... Čekamo ko to ume nežnije da nam kaže...

Ritovi banatskih zaborava...

Leptiri pesnika u traženju...

Šinobus sam deformisan prostorom

Sopstvenog disanja. Ukidamo ga

Samostalno, kao laticu ka se zagrcne

Pred pad.

ŠINOBUS ZA SUBOTIČKI ANDERGRAUND

Mečka je pevala:

Ja tebi ti njima on njoj ona vama

Za malu bubamaru

Šerbet je sredinom devedesetih sladak bio 
kad je kasetofon svirao

PUŠKA BLUZ

Ne žalite suze moje

Što na njeno rame padoste

Jer je tek sada njen je život 
Nastao za rado-ste

Pričao bih ti u prošlom snu 
I u snu u njemu njemu samo

Gde sam ostavio
Ostavio 
Ostavio

Nešto snažno!

:

:

:

:

:

Alo, krmačice,

Nemoj da me pipkaš!

NOKTI

govnjiva ploha još jednog elektronskog dana
među utiscima mišljenjima i intimnim bananisanjima.

gledam. kako nižu se društvene nizalice
na desnom rubu ekana. 

nije to moja fantomska noga engleske šolje čaja.
meni su odsekli mladost.

živu. kao struju krvi u prolaznosti
što je?

ništa.

draže mi žabe u plohavoj mreži za komarce.
one ne umiru svakog proleća.

PLOVIDBA

Ubiti svoje lice u dalekom blatu propalih sličica.

Tapkali smo se u detinjstvo

Ne znajući disanje da kratkotrajno je poput malog odmora

Uzimali smo tela dragih profesora.

Ponori znanja i Odeta sakrivali su se u nedohvatu

Razorenih udova. Sujeta nam je bila put.

Danas. Kao i pre. Nemimo pred pitanjima beskraja.

Ne znamo da se sve to zove bajkom.

I da životom nećemo ploviti.

Krv.

STAROSTIMA

više ni jetra
nije jedro beskraja

i nije obala

za gomile telesnotesnih
moći

mozak kao nasukano ostrvo
u okeanu zvonjave

tornjevima znanja
dokazano

stiže deci
smehom

dolazi s nama
s našim darovima

nemim i umornim
u luke i grudi gladne

i nestale ruke
u trendovima.

KRUTOST

zaboravio sam početne stihove

nestali su dok sam ih ponavljao
nad snegom hodajući po pljuge

sebi u korake
nežno

bila je
samo slika u očima
 
s njom sam razgovarao
nje nije bilo

U DANIMA POEZIJE

Kada crkneš bez sebe.

To je poezija.

Kada crkotina počne da smrdi više od bilo koje epistemologije

Onda pevaš.

Kada je zadatak u samoj suštini nemoguć

– upravo zato što traži reči da bismo mogli da podelimo iskustvo –

Onda poezija umire u prozaičnosti poetskih pokušaja

Da se zabeleži opšti nedohvat vazduha.

To je ono što poezija može pernatom voljom pesnika.

A

U

Esejističkom smislu ona može da dočara

Kritičarističarima sposobnim da empatišu

Samo nagoveštaj, koji se opštom ljudskom rukom

Piše kao:

Bezizlaz,

Nemoć,

Ili-Ti,

Ljubav.

 

IZLAZI

Samo dve pesme sam napisao
Sinoć.

Trebalo bi bolje da promišljam.

Remek-dela.
Književnosti.

Reči i nedodire
Prijatelja.

Tamo
Naučili su me

Da nema zidova

Za greškešetke.

UČENICIMA

prolaze vam dani
da se nađete

tamo gde neumrlo
čekamo

da čujemo
:

naš tiho zaklani glas
vašu nežnu

urezanu u telo
:

neumrlost
neznanja

a nož?

vaš?

ili smo
da vas sečemo?

iseč?

NAGOMILAVANJA

umanjen do nedovida
dodirujem čoveka

u prolazu

misleći da sam taknuo

ono

zajedno jedno smo
sjedinjeni

razlikom kašike
lajne u čaši

njegove vlasi
mi kažu da spušta se

pogled

kada su upravo te
esencijalnije misli u očima

zajednička
halapljivost

NADGRAĐE

Smireni korak nad grobljem
Hladan kao senka
Posečenog drvoreda.

3 2 1

Izgubljena navika razgovaranja
Sa svesnošću.

Skraćena niže
Od distiha.

Kao

U polukoraku.

Naslućena.
Izgubljenost.


Zadat i prazan.
Sneg.

TREĆA NOĆ

Hladnoća jutra i krckanje prozora

I ne znam kako da se nosim sam

A vrana leti preko naselja

Kroz prozor ulra strah

I putujem nad krošnjama

Imam krv i znak.

Oni koračaju uporno

Danima.

GLOMAZNOST

umrlost je kretanje tela.
u mrdanju.

tamo gde se ambari vesele.
tamo je spas.

gnjilost đubriva.
uzimanje da hrane.

molekuli samoubice.
i tamo je spas.

a vrane zvižde
kao granule za mačke.

i tamo je glas.
neumrli.

trag. vrag.
blag. nestvaran.

lagan.

jednostavan kao kamen.

TASTATURA

Smekšale su se reči kao u zgužvanom papiru.
Olovo fleksiblino zabada visinu plovka,
Direktno, kroz vodu, promičuće slikovnice.

Mrtva baka, neumrlom rukom označava
Krugove po površini u koju uranjamo nerođeni

Kao putanje. Kao mi nu lost.

Koga još znam? Osim trena?

Pluta me u hladnoj čaši gustog dima.
Traži ishod ispod odsečenih nokata.
Skraćenim prstima. Dira kroz tamu.

Iz šume stabala. Zaboravljan penom mora.
U sunce štrcam pucanj iz usta. Sedam puta.
Revolver jeftinijeg imena današnjice.
Otvoren za blesak tragova mozga.
Mnemoničan zvuk večeri. U kamenom hladu.

Osećanja kao neprovidna zbrojnost. Da.
Proizvodi krstare ulicama. Jedna.
Balistička raketa prosvetljenja se sprema. Tamo.
Hleb diše unakažen šrepnelom. Iza.
Zidovi su znak prvenstva prolaza. Jedino.
Pojede sebe i svetli.

Šta je taj zvuk koji čuješ kada je dah?
Iako jedinstvenost ima razlog da preživi.

U nekoliko sleđenih disanja - trud.
I želja. Da se bude. Opalost.
I lišće. I nedostatak tragova.

NIKO

to je statistika

premeravanja

preumoravanja


presmrtavanja

mi
vi

ja


over-vju

OPIPLJIVOST

Napraviti nešto savršeno nečitljivo
a esencijalno bistro.

Nešto što prevazilazi osećanje
sopstva.

Nešto što odavno računa s nesvesnim.
Predsvesnim. 

Nešto izvanredno buduće.

Budući bivajuće.

Nešto što nije zadatost
bilo kog saznanja.

Napraviti nešto
razumljivo za sve.

Nešto malo.
Tanko.

Kao strah.

Ako je vakuum.
Svuda oko nas.

Minoran kao potez ruke
na poklopcu.

GNJILOST

Ja smrdim na smrti

Čija se lica smeju

Moje noge imaju liniju stope

Tik iznad rupe

Ja sam milion puta rekao

Ne umem

Moj epitel ljuspa se

Sjajem supernove

Mene niko ne pita

Koliko

Mene niko ne pita

Šta

Mene niko ne ume da

Ogleda

Mene nema

U ogledalima

Ja sam oko u lobanji sveta

I nokat

Nakon eksplozije

Bombašice-samoubice

Ja smrdim na sve smrti

I na lica

Na osmehe koje

Crtaju

Forenzičari  a

Zubari

A ljudi?

RAZGOVOR NA TRAMVAJSKOJ STANICI

Rečima koje smo razmenili protiv nas samih

Neće nas više plašiti.

Nismo se nadali da će snaga tako brzo izbledeti.

Plave nam kosti od pendreka dnevnosti.

Hodamo nesnažni imajući darove sve, a

Samost je svemoć mislimo

U putnicima stanuje izvanput datih obraza,

Tramvaji su istopljeni, a velegradska noć

Crnje od istine, pod mrklim noktima

Kažeš, da bi trebalo sve preokrenuti,

A više nema stranica.

Tinta je svuda.

NOVA ETAPA

Vreme je da se otvore folderi koji simultano postoje u vremenu kada je pisanje imalo nekoliko hemisfera... Za razliku od danas... U narednom vremenu objavljivaću pesme iz zbirke čiji je radni neslov :) FRAGMENTACIJA... Ovo je jedna nasumično izabrana...

ODRAŽAVANJE

neizgovorenost

hodati kišom

šumorenje ulica

            pustito korakom

tvoja svetlost je

mlada

govorim da prija

nestajanje

nedostatak

trepereće internet-lice

provocira modru

melanholiju

neslućene tramvajske šine

sumor pesoe

ponovo nije teško

zaljubiti se

samo puka zajednička tišina

bila bi

JAVITE SE

Zbirka STO MALIH PESAMA je odštampana.
Javite se da vam prosledim primerke.