IZLAZI

Samo dve pesme sam napisao
Sinoć.

Trebalo bi bolje da promišljam.

Remek-dela.
Književnosti.

Reči i nedodire
Prijatelja.

Tamo
Naučili su me

Da nema zidova

Za greškešetke.

UČENICIMA

prolaze vam dani
da se nađete

tamo gde neumrlo
čekamo

da čujemo
:

naš tiho zaklani glas
vašu nežnu

urezanu u telo
:

neumrlost
neznanja

a nož?

vaš?

ili smo
da vas sečemo?

iseč?

NAGOMILAVANJA

umanjen do nedovida
dodirujem čoveka

u prolazu

misleći da sam taknuo

ono

zajedno jedno smo
sjedinjeni

razlikom kašike
lajne u čaši

njegove vlasi
mi kažu da spušta se

pogled

kada su upravo te
esencijalnije misli u očima

zajednička
halapljivost

NADGRAĐE

Smireni korak nad grobljem
Hladan kao senka
Posečenog drvoreda.

3 2 1

Izgubljena navika razgovaranja
Sa svesnošću.

Skraćena niže
Od distiha.

Kao

U polukoraku.

Naslućena.
Izgubljenost.


Zadat i prazan.
Sneg.

TREĆA NOĆ

Hladnoća jutra i krckanje prozora

I ne znam kako da se nosim sam

A vrana leti preko naselja

Kroz prozor ulra strah

I putujem nad krošnjama

Imam krv i znak.

Oni koračaju uporno

Danima.

GLOMAZNOST

umrlost je kretanje tela.
u mrdanju.

tamo gde se ambari vesele.
tamo je spas.

gnjilost đubriva.
uzimanje da hrane.

molekuli samoubice.
i tamo je spas.

a vrane zvižde
kao granule za mačke.

i tamo je glas.
neumrli.

trag. vrag.
blag. nestvaran.

lagan.

jednostavan kao kamen.

TASTATURA

Smekšale su se reči kao u zgužvanom papiru.
Olovo fleksiblino zabada visinu plovka,
Direktno, kroz vodu, promičuće slikovnice.

Mrtva baka, neumrlom rukom označava
Krugove po površini u koju uranjamo nerođeni

Kao putanje. Kao mi nu lost.

Koga još znam? Osim trena?

Pluta me u hladnoj čaši gustog dima.
Traži ishod ispod odsečenih nokata.
Skraćenim prstima. Dira kroz tamu.

Iz šume stabala. Zaboravljan penom mora.
U sunce štrcam pucanj iz usta. Sedam puta.
Revolver jeftinijeg imena današnjice.
Otvoren za blesak tragova mozga.
Mnemoničan zvuk večeri. U kamenom hladu.

Osećanja kao neprovidna zbrojnost. Da.
Proizvodi krstare ulicama. Jedna.
Balistička raketa prosvetljenja se sprema. Tamo.
Hleb diše unakažen šrepnelom. Iza.
Zidovi su znak prvenstva prolaza. Jedino.
Pojede sebe i svetli.

Šta je taj zvuk koji čuješ kada je dah?
Iako jedinstvenost ima razlog da preživi.

U nekoliko sleđenih disanja - trud.
I želja. Da se bude. Opalost.
I lišće. I nedostatak tragova.

NIKO

to je statistika

premeravanja

preumoravanja


presmrtavanja

mi
vi

ja


over-vju

OPIPLJIVOST

Napraviti nešto savršeno nečitljivo
a esencijalno bistro.

Nešto što prevazilazi osećanje
sopstva.

Nešto što odavno računa s nesvesnim.
Predsvesnim. 

Nešto izvanredno buduće.

Budući bivajuće.

Nešto što nije zadatost
bilo kog saznanja.

Napraviti nešto
razumljivo za sve.

Nešto malo.
Tanko.

Kao strah.

Ako je vakuum.
Svuda oko nas.

Minoran kao potez ruke
na poklopcu.

GNJILOST

Ja smrdim na smrti

Čija se lica smeju

Moje noge imaju liniju stope

Tik iznad rupe

Ja sam milion puta rekao

Ne umem

Moj epitel ljuspa se

Sjajem supernove

Mene niko ne pita

Koliko

Mene niko ne pita

Šta

Mene niko ne ume da

Ogleda

Mene nema

U ogledalima

Ja sam oko u lobanji sveta

I nokat

Nakon eksplozije

Bombašice-samoubice

Ja smrdim na sve smrti

I na lica

Na osmehe koje

Crtaju

Forenzičari  a

Zubari

A ljudi?

RAZGOVOR NA TRAMVAJSKOJ STANICI

Rečima koje smo razmenili protiv nas samih

Neće nas više plašiti.

Nismo se nadali da će snaga tako brzo izbledeti.

Plave nam kosti od pendreka dnevnosti.

Hodamo nesnažni imajući darove sve, a

Samost je svemoć mislimo

U putnicima stanuje izvanput datih obraza,

Tramvaji su istopljeni, a velegradska noć

Crnje od istine, pod mrklim noktima

Kažeš, da bi trebalo sve preokrenuti,

A više nema stranica.

Tinta je svuda.

NOVA ETAPA

Vreme je da se otvore folderi koji simultano postoje u vremenu kada je pisanje imalo nekoliko hemisfera... Za razliku od danas... U narednom vremenu objavljivaću pesme iz zbirke čiji je radni neslov :) FRAGMENTACIJA... Ovo je jedna nasumično izabrana...

ODRAŽAVANJE

neizgovorenost

hodati kišom

šumorenje ulica

            pustito korakom

tvoja svetlost je

mlada

govorim da prija

nestajanje

nedostatak

trepereće internet-lice

provocira modru

melanholiju

neslućene tramvajske šine

sumor pesoe

ponovo nije teško

zaljubiti se

samo puka zajednička tišina

bila bi

JAVITE SE

Zbirka STO MALIH PESAMA je odštampana.
Javite se da vam prosledim primerke.

MUTNOST

Tihost nepoznatih golicavih okusa

Titravost neizdrživosti

U jagodicama dlanova

Izgubljen ništenjem gledanja

Ne mogući da kažem

Ne znajući šta je od ta dva:

Zamućenost

Ispravno i pošteno

Kao kad se klekne željama

Da sve stvari budu prihvatljive

Ali ništa dovoljno ne ubija htenja

Klize ka imaginarnoj plaži

A šake kao slamke

Kao sive šipke u enterijeru

Autobusa

I dani među zubima smejuće tuposti

Kao lica kao sekunde ili godine

Nevažno je

Šta je još novo

U ad hoc biločemosti

Prolaženjem nečije lice pronađem

U šumoru kraj reke

Pod suncem blaga promenjenost

Istosti

U gestovima ništa je

I dalje novost iznova gurnuta

U podnoktice

Prašina znoj glasovi karte osmesi

Prevoz kroz neophodne otuđenosti

Pritisnute zamućenim dahom

Na prozorima iznutra

Odumiru

Kao da nikada ne odlaze

Nikuda

I moja je tako odrazno sve bolja

U pozdravima

Zagrljajima poljupcima

Iksevima zvezdicama

Emotikonima nerečima

U nemuštostima skraćenih sličica

Oblačni prijatelj

Kisne

Sve je više te 
Tišinske

Kiše.

PREDGRAĐE

Mrtva devojka
Ispod bilborda


Ustaje iz mrtvog sveta
Ne-vida


Iz kose otresa
Kredit kartice


U modroj trunčici
Podnoktice


Vidi zabijenu
Nevinost bez zaštite

NABACIVANJE

Tražim izdavača.
Dobio sam neka sredstva.
50/50...

BRISANJE PRAŠINE

Blog je reorganizovan. Tekstovi se nalaze grupuisani po stranicama. Mnogi postovi su obrisani zato što su delovi objavljenih zbirki pesama, ili zato što su sada tematski grupisani. U arhivi se nalaze tekstovi koji vire iz rukava . Gravitacija i 1871(narativnost.patriotizam) mogu se u celini preuzeti s ponuđenih linkova koji se nalaze na datim stranama. Pozdrav.

APSTINENCIJALNI STRIPTIZ

20092009

Sadržaj narednog teksta dogodio se stvarno, ali je naknadno priveden sebi radi uspostavljanja literarnosti. Originalna verzija mnogo je ozbiljnija, opširnija i suviše traumatična da bi se čitalac estetski onespokojavao, pa je u tom smislu doleopisana stvarnost možda stvarnija od sebe same, ali svakako nije ništa manje fikcionana. Treba imati na umu da se priča još uvek odvija u realnosti. Ovo je samo njen drugi pronađen život u tekstu.

Dan: _______
Sat: _______

Prerano buđenje. Spavali smo skupa. Prethodne noći popio sam i duvao, iako znam da je gras na mene uvek uticao negativno. Osećaj paranoje prilikom konzumiranja pretvorio se u potpunu histeriju koja je kuljala posle euforije alkohola. Posvađali smo se zato što nisam mogao da zaustavim dirskurs kontriranja poremećene svesti. Umalo da danas. Ali to se nije desilo. Popio sam Sanax. Planiram da ga jedem ceo mesec. To je naravno, bez čvrste odluke, sasvim obično i slabićko zavaravanje. No, danas je prvi dan. I za čoveka, i za predstavu o čoveku. Odluka je stvarna.

Dan: _______
Sat: _______

Radni dan. Potpuno sam prazan. Ne znam šta bih. Mogao da napišem. Počeo sam mnogo ali je većina obrisana dejstvom napuštenih ciljeva. U školi je bilo ok. Bio sam im zanimljiv. Razgovarali smo o razlici na relaciji „ništa i nešto”. Povod je bio stav da na prošlom času „nismo ništa radili”. Dvostruka negacija. Možda je to i najbolji opis onoga što trenutno osećam.
Jadno je priznati sebi da objekat ima nadmoć. Kako bih eskivirao uslovne gestove žvaćem žvake, pušim, pijem zeleni, gutam blage Sanaxe, ujutu i uveče. Brže zaspim jer nemam insomničarski zgusnute razmišljaje. Neki od prijatelja primećuju da izgledam loše. Kapiram da mi se baš to sviđa. Rezonujem: bolje je što izgledam loše zato što mi je dobro, nego da izgledam dobro zato što mi je loše. Krajnje prosto. Zaista ne želim da budem simulacija sebe opasna po sopstvenu budućnost i ljude koje volim.

Dan: _______
Sat: _______

Simptomi su stalni. Antidepresiv ih ublažava, ali ambalaža je na sve strane uz prijatelje koje viđam. Jaki naleti krize. Uspevam da odolim. Palim cigarete i grickam semenke, što će sigurno da mi sjebe zube. Kad me stigne zatvorim oči i transcendiram se na Hvar, u amalgam zvukova zrikavaca, talasa i topline, njenog i mog sjaja na kamenu, pod suncem. I onda popusti.
U školi se dogodila rasprava o „Paradi ponosa”. Mnogo dece je duboko dogmatizovano i neopremljeno sumnjom. Trudim se da im objasnim tanku razliku između neusaglašenosti stavova i potrebe da se sagovornik poništi nasiljem ili ubedi u suprotno od svojih nazora i osećanja. Spavam dobro i tonem u san brzo. Dobio sam Notbedetol. Radi.

Dan: _______
Sat: _______

Rano odlazim na plombiranje zuba. Nemam vremena ni da se probudim. Uz doručak pratim dokumentarac o tajnom ruskom mlaznom avionu iz Drugog svetskog rata. To me vrlo zanima premda sam želeo da budem pilot, kao deda. Mora da je atavizam. Danas je nastava kasno popodne. Imam vremena da čitam i pišem. Posetiću oca. Popio bih pivo. Pih.
Upravo počinjem da plačem, neobjašnjivo zašto, samo od misli da je blizu uprkos ogromnom ispitu i kretenskoj profesorki s kojima se suočava. Ipak, anksioznost i alkoparanoja utiču da imam napade sulude strepnje da će me ostaviti. Nemam pojma. Verovatno je to proizvod ekstremne želje da se sredim, uz strah da ne izgubim. Realnost i potreba. Želja i ispoljavanje. Jebena neuroza.
Kasnije, u jednom kafiću, poznaniku koji se iznenadio mojom odlukom da više ne pijem, progovorila je mudrost nad šoljicom zelenog čaja: više ne pijem pića za odrasle, jer guše dete u meni.

Dan: _______
Sat: _______

Činilo se da će skidanje proći bez velikog kriziranja. Danas je dvadeset drugi dan. Ispada da je navlaka bila mnogo jača nego što sam mislio, i da imam pojačane impulse poljuljanog stanja. Čini mi se da se sada to udesetostručilo. Iracionalni strahovi, anksioznost i napadi duboke tuge smenjuju se s potpunim ravnodušjem, koje presecaju strepnje.
Pored svega toga, pozitivan osećaj suočavanja sa stvarnošću nosi zdrave trzaje volje, ali u svojoj pozadini poseduje odblesak nove svesti o protraćenom vremenu. Kapiram da ništa nije izgubljeno, da je mnogo dobrog proizvedeno, ali opšti osećaj je ipak poražavajuć. Pišem da bih rasčvorio grudvu tamne vunice u grudima koju osećam sve jače iz dana u dan. To me veoma plaši i dovodi do pomisli da će mi trebati stučnjak. Teško mi je pala popodnevna smena, osećam se iscrpljeno. Imao sam ČOS i sabirali smo izostanke. Kako je to naporno.
Ali, dok pišem razmišljam koliko je dobro opet pisati o svemu. Da li je ovo pozitivno stanje bez adekvatnog rešenja? Ne znam. Pitam se da li sve to ima veze sa skidanjem, ili bi ova jebena problematika isplivala i u slučaju da sam vodio neki normalan, uređen i pravilan reklamni život? Nisam samo ja u pitanju. Čini mi se da je ovo sve jedna toliko ogromna igra zlih konstelacija od koje gubim radost, a ne treba mi takva simulacija celovitosti. U krajnjoj liniji zašto bih se osećao nenormalno ako živim u državi koja se raspada u sopstvenoj stvarnosti? Čudno je to što kad želiš da postaneš normalan, mnogi to istumače kao ludilo, čudaštvo, iskakanje iz socijalne (ne)norm(al)e.

* * *

Krajem septembra 2009. godine počeo sam da se skidam.
Skinuo sam se do gole kože i izašao da me svi još više ne vide.
Imao sam ideju da oljuštim naslage konstantnog osećaja beznađa, potištenosti i alkoholizma. Ipak, moram da ne lažem: „alkohol je kralj”. A od crnog luka poniranja u sebe mnogo suze oči.
Jebem ga, alkoholizam je krajnje uobičajena društvena i individualna pojava dokle god pruža izvesne euforije. Premda od nje pati većina građana ovdašnje raspameti, moje iskustvo nije posebno, baš kao ni razlog za pisanje. Sve to je ipak samo terapijski narativ kao povratak u normalne načine percipiranja sveta, i zapis izgledanja onoga što hteli-ne-hteli jeste ishodište takvog tripa: vrata iza kojih se nalazi zid obojen državno-tolerisanom dostupnošću rakije, kao i mnogim drugim individualnim, porodičnim i okolnim nerazumima i nasiljima.
Štaviše, nedavno sam primetio da je deža-vu ovog drža-vua neuništiv. Nikako da stvarnost postane već viđena, a samim tim i iznenađujuća. Sve je veoma uspinovano radi podsećanja na realnost, a kada se iz toga istupi počnu da spadaju maske, i setim se „Nađenog vremena” Marsela Prusta.
No, novogodišnje pitanje glasi: zašto mladim jelkama ne prijaju ukrasi, koliko je to normalno i kako zvuči tišina u vreme praznika? Svakako, i mene raduje ideja o mešanju knjiga. Tome sam se nadao.

A N T I P O Z I T I V O

Komentar stvarnosti, Radio Pančevo, 01.06.2007.

...četiri godine je prošlo od ovog pisanja...

Ne mogu da budem pozitivan. Ma koliko se trudio. Ne mogu da se foliram da sam sjajan,kad se ne osećam tako. Ne osećam se razgovorljivo kada izađem, ne osećam se veselo kad komuniciram, nemam potrebu da bilo šta kažem ikome. Slabo slušam agresivnu muziku. Nemam potrebu da se uveravam kako je sve sjajno, kada nije. Ok. Nije za mene. Ova stvarnost nije stvarna. Ona koja je to bila, barem što se mene tiče, kao da je ostala zaustavljena negde izvan mene. Kao da su u toj stvarnosti ostale zaglavljene sve moje ambicije, sve moje želje, sva moja sagledavanja sadašnjosti i budućnosti. Kao da sam i sam spletom političko-istorijskih i estradno-akluturalnih idiotluka postao posledica tog zaustavljanja.

Ne osećam se dobro. I to mnogima smeta. Smeta svima koji furaju pozitivu. Kakvu pozitivu, kada se stvarnost cepa po šavovima, kada je sve izletelo iz ležišta, kad se menjanjem imena jednog bulevara potpiruje stoletni raskol u biću srpskog naroda, ona kosovska podela na izdajice i nebesnike, na vernike i poturčenjake, a sada i na nacionaliste i nacionalne izdajice? Danas je vrlo teško izgovoriti da si antifašista, kad te zbog takve izjave popreko gledaju nacionalističke kljove željnje isterivanja nemam pojma kakve pravde, što se cakli s pištolja zapasanog za kajš i to u jednom od inače tolerantnih klubova u BG-u.

Kako da budem pozitivan kada sam na jednom rođendanu proveo jebenih sat vremena prepirući se sa izvesnim mladićem, Inače vrlo inteligentnim, ali i nacionalistički ostrašćenim, u fazonu krvi, časti i tirbine, pokušavajući da razumem, da stvarno shvatim, kako se to nacizam prikalemio i metastazirao u stavove ovdašnjeg naroda, ove omladine, kako to Ssrbi mogu da budu, pored svega što su pretrpeli, još i deklarisani nacisti. A ono bili logorovani, streljanii, kasapljeni, anihilisani. A izgleda da mogu jer nacizam prema svemu sudeći globalno nije pobeđen. Svuda ima skinera, fašista, klerikalizma, obožavanja krvi, nekrofilije, prošlosti, mrtve istorije. Ne znam. Možda sam kratkovid. Možda mi trebaju naočari da skapiram kako jesmo debelo razbaštinjeni, pa zato i domaćinski ustremljeni ka vozdizanju te nekakve nacionalnosti. Nekog fantoma koji ne podrazumeva ama baš ni jedan momenat naše kuturne istorije koji nije direktno vezan za srednjovekovlje.

Taj mladić kune se u Cara Dušana Silnog, u veliko Srpsko Carstvo, sve zaboravljajući da je dotični car prvi objavio ZAKON, prvi uredio odnose, prvi napravio koordinatni sistem ponašanja. Kako za Srbe tako i za sve. Ne. Bitno je što ćemo mi jednog trenutka u istoriji, valjda kada se istrebi sav poturčenjački, izdajnički, antifašistički, antiklerikalni, antinacionalistički i svakoji drugi nepoželjan kukolj, valjda ćemo jednog dana krvavo i časno, kada se raščisti sa lažnim patriotama, da vratimo Carigrad pod pravoslavne skute premile nam crkve. Tog dana po Srbiji će se šetati samo čistokrvni i plavi, a Srbija će biti kao neko pusto ostrvo na kojem idealno živi pleme Istomišljenika.

Toliko loših poteza, toliko sebičnosti, toliko gluposti, toliko bahatosti, toliko laži, toliko prevara, toliko smrti. To ne mogu da podnesem. Ne mogu da budem pozitivan. Ne mogu da se smejem. Povraćam na Velikog Brata, na tu Veliko Istinsku Priču – VIP sliku Srbije. Ova zemlja oduzima ambicije da se bude dobar. Ova zemlja ti usađuje kancer, ova ti zemlja jede zglobove.

Za kraj pitanje: otkud Srbi u Vojvodini? I koliko je to posto teritorije? Na kapirajte pogrešno. Ne bih ja dao Kosovo. Ali kako da ga branim kad su ga već prodali svi drugi prije nas?