Kada crkneš bez sebe.
To je poezija.
Kada crkotina počne da smrdi više od bilo koje
epistemologije
Onda pevaš.
Kada je zadatak u samoj suštini nemoguć
– upravo zato što traži reči da bismo mogli da podelimo
iskustvo –
Onda poezija umire u prozaičnosti poetskih pokušaja
Da se zabeleži opšti nedohvat vazduha.
To je ono što poezija može pernatom voljom pesnika.
A
U
Esejističkom smislu ona može da dočara
Esejističkom smislu ona može da dočara
Kritičarističarima sposobnim da empatišu
Samo nagoveštaj, koji se opštom ljudskom rukom
Piše kao:
Bezizlaz,
Nemoć,
Ili-Ti,
Ljubav.
