(skica s rezidencije u Beču)
Definitivno, nešto nije u redu sa mnom. Ne fasciniraju me
očekivane stvari. U Beču sam opet uvideo da me ne uzbuđuju zgrade. Naročito ne posete
muzejima za novac. Možda ne gajim tu lepu naviku plaćanja zato što su nas kao
gimnazijalce u poseti Londonu vodali po muzejima, i pokazivali nam zgrade. Sećam
se da sam bežao s časova radi traganja za pankom, instrumentima i govorom ljudi,
i video mnoge zgrade. Taj modus sam opetovao i u Beču, jer u izvesnoj meri:
muzeji mogu da čekaju penziju, danas su dela vidljiva i na internetu, dok katedrale
ne uzbuđuju više od pecanja, u šumi, na Dunavu.
Činjenice: Beč
je za nekoga iz Srbije - verovatno ako nije sladunjava turistička destinacija -
najpre predstava o imperijalnom centru, ka kojem je u proteklih 300 godina radi
nauke i kulture odlazio južnoslovenski intelekt. S druge strane, recentnija
istorija Beč je pretvorila u gastarbajterski raj, i možda zato nisam mogao da
pomirim predstavu o prestonici kulture, s multikulturalnim kontanjem srpskohrvatskog
jezika na svakom Doner-u, ili pred
vratima klubova u formi korpulentne pojave balkanskih momaka, koji bečkim
omladincima uteruju princip u zujanje cuge i superbrzu sintetiku. Skoro kao da
sam bio kod kuće, u modernoj varijanti, ali udaljen od raspamećenosti ratom,
krađom i nemaštinom. Zato je Beč za mene pre svega postao ideja i okvir za hronotop
eskapizma. Kao i uvek kada se odlazi odavde.
Ipak, i sasvim
u skladu s klišeom, prvo sam tražio Dositeja, a nakon toga i Vuka. I stekao
osećaj da sam ispoštovao važnu stvar. Paralelno, tragao sam za kontrakulturom i
skvoterima, a upoznao beskućnike pankere i izbeglice iz Sirije i dobroćudne
crnce iz Senegala i Nigerijce koji ne puštaju u podrum i braću Turke i
Jugoslovene, a svi oni, smucajući se po Gurtelu, dobacuju polurazumljive onomatopejske
asocijacije na imena za zaborav, baš kao i dileri deviza devedesetih u Srbiji. I
Beč se najpre ostvario kao multirkulturalni lavirint u kojem se nalazi traženi
osećaj bekstva, a mladost davljena raspadom Jugoslavije nije se ustručavala da me
infantilizuje i izbaci iz Sunčevog sistema događaja. Sebi sam postao poznati
stranac, gladan, utisaka.
Nijedan
grad nije toliko podsetio na lavirint. Verovatno usled jednolikosti zgrada. Možda
sam naviknut na dinamiku rušenog Beograda, i njegovu haotičnu urbanu neujednačenost,
pa mi je Vijena pomalo zvučala klaustrofobično. Petospratne fasade sabijaju
nebo u hodanje dubokim i neprekidnim rovovima, dok, s druge strane, u velelepnom
centru, iz kitnjastog ritma građevina probija avetinjski muk zemaljskog roblja,
na čijoj je muci, kao i drugde u kulturi, izgrađena „kulturna istorija”.
Treba biti
iskren, kao i uvek u literaturi, i reći da je majska rezidencija za pisca u Beču
prvenstveno bila mogućnost da dođem do novca za nagomilane dugove, jer je stipendija
jednaka dvostrukoj plati koju imam kao nastavnik. A literatura ne prašta. No, ipak,
i pored pokušaja da se hranim na isteku roka trajanja, pomenuta mladost pod
embargom nezadrživo je uzela svoje, učinivši sve da nadoknadi izgubljeno. I često
sam zaboravljao na poslednji U-ban, i onda hodao mumlajući u diktafon kao
jedini glas u noćnoj pustinji grada, koji kao da je blokiran nekim implicitnim policijskim
časom. Da li je takva noć u Evropi normalna ili kompulsivna?
Na kraju,
Beč za je mene bio i spavanje s aktivistima u WUK-u, i performans u Lokativu, i
Rosauer Lande i ljudi. Smireno beskućni i besno bogati. Ali, pre i iznad svega:
vožnja biciklom. Toliko upečatljiva, da sada, vozeći ga kroz Pančevo, u stvari,
osećam kao da klizim kroz Vijenu, s utiskom kratkotrajne nesputanosti i života
bez pritisaka. I sve je zapravo u redu: neurotično u kontrastima. Oksimoroni i
nemirni prsti velikog grada, levijatanski me gutaju i ostavljaju dekintiranog i
razapetog između utisaka s Hofburga, gde pronalazim natpis „Iustitia regnorum
fundamentum” (kao i na muzeju u Pančevu), i Gurtela, gde sa zamućenoružičastim
očima jednog Senegalca do kasnog jutra, fasciniran, razgovaram o slobodi, pravdi
i sledstvenim kulturama.
