Svaka je suza pronašla svoj put
I nije imala bore za niz. Koji je smela da se si slizne.
U tamno jutro iza rupica nastaje raspričavanje lica
doživljenosti. A odmah zatim i naša smrt.
Nema za kim više da se zaplače. Jebo te,
Glasovi majki utihnule su pred toplotom ekranske placente.
Životinja je snažnija od sadržaja unutarnjosti kože,
a plač ćemo zaboraviti. Kao što ga delimo.
Zaboravićemo san, i dnevnost, zaboravićemo
Znanje i želju, zaboravićemo. Dah.
U tom toplom krilu zagrljenosti treperi mleko sigurnosti
i retko ko jede bankine na putu. Radi tuđe radosti.
Draže nam je da gledamo kako nam se smeju zubi.
Dok nas žderu.
Vaške.
