PLOVIDBA

Ubiti svoje lice u dalekom blatu propalih sličica.

Tapkali smo se u detinjstvo

Ne znajući disanje da kratkotrajno je poput malog odmora

Uzimali smo tela dragih profesora.

Ponori znanja i Odeta sakrivali su se u nedohvatu

Razorenih udova. Sujeta nam je bila put.

Danas. Kao i pre. Nemimo pred pitanjima beskraja.

Ne znamo da se sve to zove bajkom.

I da životom nećemo ploviti.

Krv.

STAROSTIMA

više ni jetra
nije jedro beskraja

i nije obala

za gomile telesnotesnih
moći

mozak kao nasukano ostrvo
u okeanu zvonjave

tornjevima znanja
dokazano

stiže deci
smehom

dolazi s nama
s našim darovima

nemim i umornim
u luke i grudi gladne

i nestale ruke
u trendovima.