Bili smo upravo tu i sve što čujemo: ZNAMO.
Mi, trule kruške tradicionalne poezije i mi
Zagledani u beskraj... Flamingo se trže žuto.
Antena smisla zatalasala je na zastavi svih nas
Žena, kao prastari mag preuzima asfalte i korake.
Vreme je za oružje. Zrno tela uvek je veće
Od voća ostarele duše beznađa. A tada:
Odstrel lica u gas. Bezglasno? Ili ćudljivo?
(nismo li svi pomalo pomislili da smo...)
