SPLIT
16. decembar 2010 - 15. januar 2011.
IZMEŠTENOST
Petak, 17.01.2010.
Preksinoć sam doputovao u Split. Zapravo bilo je rano jutro. Nakon toga, dva dana sam prespavao. Iskuntao dnevnost, a samim tim i suočenje s morem. Zapravo, ono se pretvorilo u crnilo. I vetar. I smucanje starim gradom. I kruženje lavirnitom ulica u starom jezgru. Koračanjem sam pokušavao da primoram telo da donekle zapamti prostorne turbulencije u topografiji nepoznatog, ili polupoznatog. Split sam jedva onjušio prethodih godina kao luku na putu prema Starigradu na Hvaru pa mi je to donekle pomoglo da se sinoć prilično dobro snalazim u kruženjima. Međutim, nisam kružio samo radi pamćenja. Šetao sam se i radi pušenja, i susreo adikciju koja me upravo čini nervoznim, jer u apartmanu ne smem da dimim, pa shvatam i da će mi pisanje biti donekle otežano (neminovnost: Danilo Kiš i njegova priča o cigaretama, dimu i pisanju), jer navikao sam se na delikatno izvijanje linije dima uz rubove perifernog vida, i pisanje, čitanje. Sinoć sam se pre svega susreo sa čudnim osećajem dvostrukosti u poimanju mora, koje je zapravo upisano u telo i iskustvo kao – leto, i za mene se prvi put ono otvara kao zimska priča. Zato, osnovni osećaj nakon dolaska jeste izmeštenost i nedostatak. Izmeštenost čitavog ambijenta grada iz sebe samog onako kako ga pamti i doživljava afektivno sećanje; i nedostatak leta, toplote, mirisa mora, zvukova dugog dana, dokolice. Imam osećaj da se čitav grad povukao u sebe, da se udahnuo pred hladnoćom, da smireno diše da bi uštedeo dah. Ipak, kad se setim da sam prespavao dve obdanice, i da sam se šetao noću, razmišljam kako bi bilo dobro odmah izaći. Danas se na ribarnici događa prodaja knjiga. Prihod je namenjen renoviranju rezidencijalnog stana. Ja sam trenutno u privatnom apartmanu kod gospođe Irene. Ona mi je skuvala Mu čaj sinoć, kombinaciju koja pomaže kod prehlade. Malo samo razgovarali dok je sa zida, iz fletron televizora, treperio „Treći dnevnik” HRT-a. Kvalitet stvarnosti: isti. Iste rečenice, prepisane izjave, prekopirane grimase, večna opravdanja, biće bolje i tako dalje. Irena greje šake šoljicom, ja grickam koziji sir, pričamo o buntovništvu s razlogom. Kasnije zaspim lako. Spavam dugo. Sanjam prijatelje iz Zagreba, s Hvara... Radio upravo kaže: „Sutra moguć sneg”. Nikako... Ne bih... Voleo... Izlazim sad.
BURA
Sinoć sam konačno išao da vidim more.
Lupalo je u rivu.
Palme su pokušavale da pobegnu.
Papiri vihorili.
Plastične kese uhvatile se za ograde i fasade.
Huči. U čoveku bistrina. Dok se vraća. Doma.
Nova godina je u blizini. U upornoj kiši.
ŠTO JEST I TU SAM?
Ponedeljak, 20.12.2010.
Obišao tržnicu. Naravno, kao i kod kuće u sličnim retkim prilikama stigao taman da progutam prazninu na kamenim tezgama, ali i da propustim šansu da pred zatvaranje pijace napabirčim odbačene povrćke. Ali propao mi pokušaj klošarenja. Kasno sam izašao. Gledao Apokalipsu danas - do sutra. Nije bilo druge – neminovno: Konzumiranje.
Međutim, u Konzumu uspevam da uhvatim i definišem osećanje nelagode koje me je gonilo i prethodnih godina u Starigradu. Izvesna neštost, kao da si primoran da budeš nekost koja nisi, neko ko nije deo lične predstave o sopstvu, trenutak u kom sebi postaješ stranac zato što bivaš određen kao takav, a zapanjujuće je što se to javlja zahvaljujući jeziku. Zapravo, nikada se nisam osećao toliko srpsko-bez-hrvatski, i to stanje se ponekad javlja kao vid autodrugosti kad sam na ulici ili u prodavnicama, tj. u bilo kojem momentu komunikacije s prodavačicama, službenicima i sl.
Moram da se ogradim: možda je to samo moj trip, ali nemoguće je ne osetiti tu prazninu, kao šuplji tren u razgovoru kada zatražim 200 grama salame, ili dopunu za mobilni telefon. Tada osetim da sam stranac usled zadrške koja nastane u protoku vazduha. Samo, nejasno mi je zašto sam stranac ne toliko za drugost s kojom komuniciram, koliko jebeno postajem stranac za sebe. Dođe mi sopstveni jezik kao neki kužni znak koji mi pogano sipa iz gubice neodređenu krivicu za nešto što nikakve veze nema s mojim disanjem. Treba li da se pravim Englezom? I neću sada napisati krivu troslovnu reč. Mada ih ima dve. A ne verujem ni u jednu ni u drugu.
I nije uvek ovako, ali dešava se. Taj trip s famntomskom krivicom, da mi nad glavom lebdi oznaka za sadržaj koji nemam, niti osećam. Kao kad te neko gleda u nos pa se istripuješ da imaš slinu koje nisi svestan. Tako nekako. Kad reči isto znače, ali pomalo drugačije zvuče... Suludo…
Kasno je sad. Palim cigaretu i gledam u toranj katedrale. Postaje jasnije. Kao kad se kod kuće osvrneš i podrobnije udahneš Austrougarsku na fasadama, tako i ovde: osetiš nevidiljive bivše zastave i jezike, i neminovno si stranac samom sebi, stran i za svoj jezik i za tuđi jezik koji je jedan isti, stran za ambijent, stran sa čitavu istoriju, suvremenost, trenutak kom pripadaš. Stojim tako postranjen, ko posramljen i nejasno mi. Apatrija. Teška bolest. Naročito u jeziku.
No, osećam da mi se ispunila želja iz detinjstva. I vraćam se tamo. Gde nema oznaka i razlika, gde čeka pesma, koju nikada ne bih primetio da je leto, niti bih mogao da je osećam, da sam stranac:
POŠTOVANJE
Utorak, 22.12.2010.
Danas mi je bakica objasnila čemu služi travica. Postavlja se ispod jelke da kao jaslica za malog Isusa. Znam, da to nisam znao, niti sam morao da znam. Ali žito, zajednička stvar, služi za druge simboličke prigode i značenja. Onda je rekla, kad je čula kako pričam: „Svaki ima svoje, sinko, svaki ima svoje, a sve se to triba poštivat”. Nisam se usudio da pitam da li može da posluži za trubu?
Posle sam lunjao uskim skliskim ulicama izgubljen među fasadama bremenitim istorijom i osećao se udaljen od svega toga. Od naslaga vremena za kojima turisti s mašinama za zapisivanje prizora obično hrle najpomamnije. Nikada nisam bio fasciniran zgradama kao simbolima minulih vremena. Ali čudan je osećaj kretanja kroz kamene fasade, biti na Peristilu, prođi kroz Dioklecijanove podrume, izbiti na rivu i ugledati more. Zamišljam kako je sve to izgledalo bez struje, toliko reklama i neona, prodavnica, brze hrane, kako sve to jeste bilo. A upravo to što je minulo u vremenu nijedan fotoaparat ne može uhvatiti. Ostali su samo tragovi. Renovirane oronulosti i table. Udišem more. To je dovoljno. Za sada.
Na povratku iz knjižničkog tumaranja, gde sam čitao nasumice izabrane pesnike, udelio sam kunu prosjakinji s detetom koja je čučala pod kamenom kapijom. Dvokuna je oštro zvecnula kao božićno zvonce u izvrnutoj pohabanoj kapici Deda Božičnjaka…
Žena na kamenu… Sve se to triba… sve se to triba poštivat…
JUTRENJE
Četvrtak, 23-24.12.2010.
Dolazi Tanja. Ona voli voće. Put će joj trajati oko 12 sati autobusom. Kako bih je obradovao odlazim na tržnicu, opet kasno, i zatičem dve bakice. To me je veoma iznenadilo. Namera je da kupim mrkve, brokule i zeleniš. Ona voli kako pasirane pome kuvane s povrćem Mislim da bi joj i belo grožđe strava leglo, a pomišljam da nabavim i kakao, ali ću to na kraju zaboraviti.
Imam novčanicu od dvesta kuna. Bakica mi odmah poluautomatski ponudi i karfiol i salatu i peršun i kivi i kupus i luk i beli luk i gotovo sve što je imala na tezgi. Sasvim trgovački, ali me ne iznenađuje navalentnost. Svakako, pristajem da platim kivi, kilogram šargarepe i glavu brokolija govoreći da mi dolazi devojka i da želim da joj spremim okrepljenje. Bakica mi kaže da sam pravi. Te noći nisam mogao da spavam. Urnisala me je kiša, koja se nećka kako vetar duva.
U pet jutrom izlazim. Bilo je to moje prvo rano jutro u Splitu, i opet prolaženje kroz tržnicu i tezge. Naravno, i kroz Dioklecijanov kamen. Prodavci su tek došli, ali nemam nameru da pazarim. Nevereovatno je to koliko sam neprestano u raskoraku s tržnicom. Nebo je potuno vedro. Mesec je počeo da opada. Vetar slabi. Ali to ništa ne mora da znači.
Na autobuskoj stanici časna sestra pogleda me s iznenađenjem verovatno zato što sam ošišan kao franjevac. Pušim i gledam u lučko more po čijoj površini se komešaju odsjaji brodskih svetala. Ne mislim. Čekam i osećam tren koji zapravo indifenrentno prolazi kao i sva ostala trenuća. Magiju momenta prepuštam putnicima koji će možda nekad doživeti slično. Na istom mestu.
Autobus ne kasni. Prepoznajem Tanju u okviru prozora. Nekoliko minuta kasnije, osećam nas u okviru zagrlaja. Večeras će biti Badnji dan, po Julijanskom...
BLAGDANSTVENOST
24-26. 12. 2010.
Ako se izostave uobičajene praznične i blagdanske atmosfere u vazduhu i raspoloženju ono što mi je svakako najviše obeležilo Badnje veče i Božić u Splitu jeste muzika s lokalnog radija. Čitavih nekoliko dana pre proslavljanja najvećeg hrišćanskog praznika posle Uskrsa, s radija je svirala, bolje i iskrenije je reći sipala, Meri Krismas muzikica, naravno s kulminacijom u toku Badnjeg dana i večeri. Tada se valjda na plejlisti našlo sve što u muzičkom smislu postoji na planeti u vezi s prigodnom tematikom. Naravno, radio se ne mora slušati prema zakonu nužnosti, ali ostavio sam da svirucka iz puke radoznalosti i verovatnosti, želeći da vidim dokle će dosegnuti upornost radio-prijemika koji se pretvorio u propagandnu hrišćansko-blagdansku mašinu.
Pojavile su se sve varijacije novogodišnjih želja u dijapazonu od epistolarnih Deda-Mrazu do patetično ljubavnih, i to je sasvim očekivano, ali priznajem da ni sam nisam znao da toliko to može da zapila. Svakako, radio-utisak u toku blagdana bila je muzika s III programa Hrvatskog radija koji je rokao konkretnu muziku i eksperimentalu, a u toku noći free jazz. To je donekle popravilo utisak. Svakako, nema te osobe koja ne bi poželela da upozna muzičkog urednika i stisne mu ruku. Svaka čast za predanost, ali Džordž Majkl je čini mi se ovog Božića poklonio i svoje poslednje srce...
Što se tiče blagdanske atmosfere, kao kontinentalcu najviše mi nedostaje sneg. Sada po prvi put osećam koliko me u celini određuju priroda i njeni ciklusi. Bez snega nema ni osećaja blagdana. Ostatak utiska pritisnut je neopisivim prisustvom Isusa. On je svuda. Neprestano mi je u mislima pesma Modžoa Niksona „I Saw Jesus at Mcdonalds at Midnight”. Nikada ga nisam toliko sretao. Potpuno je materijalizovan. Očekujem da mi se obrati. Valjda je to i cilj…
Naša božićna trpeza bila je skromna. Povrće i voće. Nismo otišli u kupovinu. Uveče šetnja gradom. Veselo raspoloženje pločnika. Opušteni ljudi. Slavlje. Iza svakog ćoška nalećemo na gužvu, žagor, muziku, plesanje, ali i na našu izmeštenost. Ipak, nakon povratka doma, i u narednim danima osetio sam da se Božić desio. Verovatno je to bilo čudno upravo zbog dupliranog pravoslavno-repriznog proslavljanja. Svejedno. Mislim da je radio najzaslužniji što sam ove godine uopšte i bio toliko svestan praznika koji inače prođe skoro neopaženo, neslavljeno, samo donekle obeleženo. Baka je to volela. Tada smo se okupljali. I shvatali da smo zapravo stranci, iako smo rođaci. I to je verovatno bilo smešno. Da li je Božić opomena i pouka o otuđenju? Osećam se izmešteno i sve što se dešava primam otvoreno i bez moralne prizme ili mušica.
A more? Ono je i dalje tek na pet minuta hoda. Neopisivo je dobro prošetati noću do Rive i gledati u gipku ravan. Zapaliti šetalačku cigaretu i nestati u sebi stopljenim s mrakom mora i neba. Titrati duhom uz podrhtavanje svetala na površini vode. I osetiti onu staru misao, davni žal: zašto se nisam rodio pri moru? Zima je ovde najblaža ikada, iako se domaći veoma smrzavaju, što je krajnje simpatično. Strah od pada temperature u plitki minus. Brrrr…
Prema tome, da zaključim…Božić je potvrdio osećaj nepripadanja, tj. ono što je Drainac definisao upravo osećajem pripadanja: „Jer moja duša sva pripada celom svetu”. To je pretpostavljam i suština Božića. Neka bude sretan svima. I prvi i onaj potonji. A ako te neko udari u prvi, ti mu pokaži i drugi - Božić.
BEZ NASLOVA
Ponedeljak, 27.12.2010.
ČETVRTAK, 30.12.2010.
„You asked me about poet George Vasilievici...
I am afraid I have bad news...”
ĐORĐIJEVA PIRAMIDA TRAGOVA
Mrtve će izludeti Njegova piramida ljubavi
a biću Njen deo biću njen temelj biću linija srca u spokoju kamenja
Mnogih Glava mišica biću jednostavna i sjajna u piramidi
bez naslova Nastanjen željama pticama granama
nastanjen glasovima Bližnjih
Doći će taj upecan dan i piramida će biti stvorena.
ne samo za pesnika. Nego i za tebe i beton gledaš
dok prolaze vozila između Semafora smrti to nije niko iskusio
niko drugi osim tela a piramida Raste
i množi se postotak ukupan zbir ambisa na granici
izvan kože Nasumično se dodirujemo stranci nestalni
I piramida raste kolos se diže uprkos plafonu neba
i nosi me sporo ka visinama dalekovodnim
odakle gledam dole down ka Pustinji
samo jedan prijatelj Žut od turobne tegobe skučenosti
Dodaje malter i stavlja ciglu za ciglom
telo za telom kosku Za koskom glavu za glavom
Smejući se blago i sablasno Sporogoreći sigurno
dodaje neimar i rušitelj ljudi u tragovima i tragova u ljudima
za tragove traganja.
Dejan Čančarević,
poslednji pozdrav frate, R.I.P.
 | |
| Dani poezije i vina, Medana, 2006. |
SREBRNA
Petak, 31.01.2010.
Kao da se nije dogodio. Doček. Neodređeno smo ravnodušni. Srebrna haljina ipak čini da se ta nepotrebno-razgraničavajuća noć zapravo i dogodi. Osećamo se udaljenim od slavljenja, ali ipak izlazimo u šetnju izbegavajući centralni prostor Rive gde se odigrava koncert. Užasavajuća je frazeološka istovetnost ove noći u nas i ovde. Dim, roštlj, pivo, petarde. Opet istost. Koncert nismo ispratili, a bio je i vatromet. Nismo ga videli. U ponoć smo bili u hostelu „Golly+Bossy”. Veoma fensi. dizajnerski. Tamo nam šanker pravi koktel po želji da ne bude školski. Nismo uspeli da pohvatamo šta nam je sve smućkao. Piće je bilo ubica. Ubrzo nakon što je prošla ponoć bežimo u stan. Ulice starog grada su prepune. Probijamo se kao da hodamo u tunelima punim žagora, buke, smejanja, koračanja, pevanja. Snimamo staricu koja vuče dva džaka puna plastične ambalaže. Mislim da ću od objektivnih slika pamtiti upravo tu. Novogodišnja noć je zlatna žila povratne naknade. Subjektivno, srebrna haljina jeste jedina Nova godina. Kao i želje koje ostvarujemo. Smejemo se u krevetu. Slušamo muziku. Odjednom me sabije sve. Sutradan Tanja mi prepričava neka buncanja i hrkanje koje se nije pojavljivalo dugo. Tačno onoliko koliko ne pijem. Smešno je, iako nije smešno...
DAN POSLE
Subota i nedelja, 01-02.01.2011.
Datum je čudna cifra. Kečevi. Zapravo, ne mogu da se setim šta smo radili. Odmarali. Kuvali. Uveče šetali. To je jedino što se može. Ništa ne radi. Prvi januar ušunjao se kao mačor lopov. Neizgovoreno, želimo da zaboravimo to. Taj dead line za sreću. Osećam automatizam koji me je primorao da euforišem oko cele stvari...
Grad kao da je opet nestao. Pusto je. Šetali smo kroz nepostojanje živosti. Svake večeri zapravo odjekujemo potpuno sami na ulici. Retkost je mimoići prolaznika…
Grad kao da je opet nestao. Pusto je. Šetali smo kroz nepostojanje živosti. Svake večeri zapravo odjekujemo potpuno sami na ulici. Retkost je mimoići prolaznika…
Na Rivi se nalazi kućica. Iz nje svira najbolja muzika. Tu je baš dobro. Dečko iza pulta krajnje je otvoren i ljubazan. Priča kako su mu otimali slavonske kobasice u toku Dočeka. Bezobzirno. Bahato. Na tankoj liniji tuče. Masa, čopor, brdo. Vlai. Sve se sme. Otmi, ne plati, samo ga ti skrati. Zaključujemo da je dobro što smo se sklonili te noći. Pojedem slavonsku kobasicu uz pivo i odemo u „Geto”. Napravimo krug. Zapravo i nema se gde otići, osim doma. Neprestano nam sve izgleda kao nedešavanje. Zima na moru…
UGODNOST
Ponedeljak, 03.01.2010.
Dan je toplina.
Na Rivi pijemo mokaćino.
More blista. Ljudi šetaju
Žagorenje opuštenosti.
Upijen u Sunce
Upijen u Sunce
Gledam jedno lice.
Ono koje volim.
Smeši se.
Smeši se.
PIJACA NAKON PIJACE
Utorak, 04.01.2011.
Popeli smo se na Marjan. Uz skale za desetak minuta. Popili kafu na terasi „Vidilice” s koje se vidi čitav Split. Beli se. Nagnut, kao zaustavljena lavina tik pred vodom. Dan je blistav. Sunčamo se. More treperi. Bistrina i mir. Šetači. Poneki kašlje. Kad začuje taj zvuk, Tanja navlači rolku na nos i smeška se. Bežimo nazad u stan. Tamo nema svinjskog. Pre toga svraćamo na tržnicu.
Malo je verovatno da će se neko zadržati do pola tri. Ali uspevamo da se namirimo i otkrijemo japansku jabuku Kaki! Voćka je presočna. Ukusom podseća na dinju i šljivu istovremeno. Kupujemo dva komada, a kasnije tražimo da li neko uzgaja ovo voće u Srbiji. Nejasno nam je kako to ranije nismo probali, a sada smo se zaljubili u plod. Preporučujemo je isključivo s prezrelim ananasom koji može da se kupi za 5 kuna. Uspeli smo da nabavimo blitvu i karfiol, zapravo sve potrebno smo kupili, ali totalno nam se posrećilo u vezi s voćem i povrćem koje se baca. Pronalazimo desetak gajbica s prezrelim kruškama, pomama, šargarepom, limunom i ananasom. Kruške su braonkaste, tek napola ugruvane, ali vrlo slatke. Ostalo izgleda sasvim solidno. Dok biramo kruške obližnji prodavac prilazi govoreći da ga slučajno ne shvatimo pogrešno jer ne želi da pomislimo da nas posmatra kao klošare, i da slobodno uzmemo šta god i koliko god nam treba. On je iz Livna i odobravajuće komentariše kako bi rado poneo sve kruške doma kad bi mogao, jer su taman za pečenje rakije. Naša ideja je da napravimo kompot.
Ubrzo odlazimo s povećom količinom limuna i paradajza, dosta šargarepe i mnogo krušaka razgovarajući koliko se danas napotrebno baca. Meni namera jeste bila da pabirčim po pijaci, ali tek mi se sada posrećilo s Tanjom. Zadovoljni smo, primećujem da hitrije odlazimo kući. Imamo osećaj postignuća, snalažljivosti i smeškamo se u neverci. Nekoga bi bio sram od takvog postupka, ali za nas je to sreća. To voće u sred zime.
Recept: kruške izrezati na krupnije komade kao i jedan limun s korom. Staviti da se kuva u ušećerenoj vodi. Po volji dodati cimet i kriške limuna. Sve to kuvati na umereno jakoj vatri dok kruške ne omekšaju. Voila!
KROVOVI
Utorak, 04.01.2011.
Nabasali smo na priču. Verovatnije će biti da je priča pronašla nas, a da smo mi samo posrednici njene mogućnostida bude izražena. Priča traje 70 godina. Bez krova. S kamenim zidovima, u nedovršenosti. Namera nam je bila videti kako se u Splitu obeležava pravoslavni Božić. Proveriti kako to izgleda ovde. Očekivali smo kuvano vino uz paljenje badnjaka.
Na internetu otkrivamo da u centru postoji. Ali da nema krov. I da je nezanemarljive veličine. Adresa: Obrov 6, iza Ribarnice. Hiljadu puta sam prošao tuda. Nema informacije šta se nalazi iza uličnih zidova, a s ulice se ništa ne primećuje. Zvonimo. Glas iz interfona zove se Škorić. Kaže da se bogosluženje vrši u kancelarijskim prostorijama i da će biti podele badnjaka i službe.
Nakon toga čitamo. Neverovane stvari. Papirološke lavirinte. Neprikladnost urbanističkih rešenja. Versku netrpeljivost. Posledice rata. Ostvarivanje pretenzija. Opiranje pretenzijama. Našizam. Vašizam. Podele. Raspamećivanje. I mnoge druge momente o kojima ne treba rezonovati. Jednino možda treba zapaziti da se iza krsta na svakom koraku kriju/viju zastave, tamo, ovde, učestalo svugde.
 |
| klikni za priču |
POVIŠICA
Sreda, 05.01.2011.
Predstava „Povišica” bila je pravi izbor. Pogledali smo fizički teatar s elementima mjuzikla i kabarea, kao pokušaj traženja povišice u apsudristanu preduzeća. Odlazak kod šefa razgranava se u beskraj opetovanih varijanti (ne)mogućeg. Prazan prostor ne-ishodišta, ne-radnje, opsesija ponavljanja propalog pokušaja, sviklost na automatizaciju, mašinsko zujanje (bez)izlaza. Posthumanost.
Predstava priziva „Moderna vremena” Čarlija Čaplina, i „Stilske vežbe” Rejmona Kenoa. Progutan mašinom čovek u neprestanoj težnji da povisi sebe zapravo doživljava svođenje ispod mere čovečnosti. Glumci su odvalili u svakom pogledu. I fizički i voljom i energijom i talentom, a to je zapravo i paradoks ove predstave. Apsurd odigran s puno životne sočnosti. Pravi suzosmeh.
Otišli smo kući sklupčani se ispod mantila... Kišilo je... Kao u filmu.
Predstava priziva „Moderna vremena” Čarlija Čaplina, i „Stilske vežbe” Rejmona Kenoa. Progutan mašinom čovek u neprestanoj težnji da povisi sebe zapravo doživljava svođenje ispod mere čovečnosti. Glumci su odvalili u svakom pogledu. I fizički i voljom i energijom i talentom, a to je zapravo i paradoks ove predstave. Apsurd odigran s puno životne sočnosti. Pravi suzosmeh.
Otišli smo kući sklupčani se ispod mantila... Kišilo je... Kao u filmu.
 |
| Fotografija je pozajmljena od Slobodne |
Nekoliko dana kasnije saznajem da emisija koju radim s mladima na radiju više ne ide. Snizilica dostavljena bez najave, automatizovano, mainški. Ali popodnevno sunce zimskog Splita i bonacu neba i mora ništa ne treba pomutiti. Uživanje u trenutku koji se utiskuje u lice, kao žagor prolaznicka na Rivi, u mekom uklizavaju brodova u luku, u belom oblaku nad ramenom Marjana, blago zatalasanim pramenovima Šolte u daljini, deci koja uče hodati, u čudnoj letargčnosti galebova i živosti penzionera. Sve što vidim i osećam veoma podseća na Mersoa. Na sunčanicu, pred kojom se mehanizam zbunjuje, tiltuje, zaustavlja... Neminovno TBF: „Ništa mi neće ovaj dan pokvarit”...!
NESAĐENO CVEĆE
Četvrtak, 06.01.2011.
Iz puke radoznalosti posetili smo prostorije pravoslavne crkve. Nadali smo se da će biti kuvanog vina i plamena badnjaka. Pridružila nam se i Lujza. Kaže da nikada nije bila na liturgiji i da nije doživela paljenje badnjaka, niti kuvano vino. To je sjajan povod za posetu crkvi. Međutim, nije bilo ni vina, ni vatre. Služba se vrši u adaptiranoj većoj sali. Bila je prepuna.
Ubrzo u ćošku započinjem razgovor sa starijim gospodinom koji se zove Slavko, o tome kako je sve to izgledalo pre 30 godina. Kaže da tada nije bilo ni petoro ljudi, a da je on redovno dolazio, i da će sutra biti još više. Interesantno je što se podičio kolekcijom Njegoševog „Gorskog vijenca” i kaže da ima prvo izdanje, ali da je najviše vezan za najmanji format. Neminovno dotakli smo i temu okupljanja naroda oko crkve u smutnim vremenima, kao i da je on uvek bio radikalan po pitanju srpstva, ali i da naš narod „nikada u istoriji nije sadio cveće, i da tako nešto ne treba ni očekivati”, kao i da je usled svih nedaća kroz koje je prošao „naš narod postao jak i otporan”. Nisam previše komentarisao. Čoveku je bilo veoma stalo da kaže šta mu je na srcu, i da to kaže nama kao „Srbima s one strane Drine”.
Nismo odslušali liturgiju, ali smo se zadržali još malo. Slavko takođe izlazi ranije. Prilazi s izvinjenjem i molbom da ne bude pogrešno shvaćen: „Znate, ovo je jedino mesto gde ja mogu slobodno da govorim ono što mislim i osećam”. Komentar: nepotreban. Nakon toga, čisto da bismo održali ekvilibrijum među varijantama hrišćanstva odlazimo i u Gospu od Zdravlja. Bila su Tri kralja, ali smo propustili misu. Ipak, crkva je veoma zanimljiva i moderna. Nema paljenja sveća kao u pravoslavnoj, već se novčići ubacuju u automat, i onda se upali sijalica na plastičnoj kao-sveći. Pronalazimo da nam je to vrlo zanimljivo, kao i ispovedaonice koje podsećaju na automate za fotografisanje na kolodvorima. Kad je neko unutra upaljeno je svetlo. To izaziva razne bogohulne asocijacije, što je najstrože zabranjeno u svakoj crkvi, pa odlazimo vrlo srećni zato što smo ispoštovali sve, da utiscima blasfemišemo u kafiću. Mada, filmovi kopkaju iz dubine želja pa mi se prohte da se ispovedim. Možda.
Tog popdneva Split je bio pust. Dan siv. Tanja i ja šetamo starim gradom. Sami. Tek tada naslućujem da mogu osetiti starost Dioklecijanovog kamena, u bliskosti nepomućenoj turističkom gužvom. Tek u tišini kamen počinje da šapće nemuštim zvukom minulosti. Neminovno je pomisliti da su Rimljani tuda koračali, iliti bazali. Javi se fantomski osećaj njihovog prisustva. Duhovi prošlosti. Na Peristilu, u kafeu „Luksor”, popili smo veoma dobru kafu, sjajno spremljenu moku, nakon dužeg vremena kesičarenja s ukusom vanilije ili čokolade ili ajriš krima. Mokaćino nije loš u jednom kafiću na Rivi, ali ne zapažam kako se zove. Posle kafe otišli smo u gorepomenute crkve da svedočimo kako se Hristos rađa drugi put.MURTER VIA TROGIR
Petak, 07.01.2011.
Edi danas vozi do Trogira. Međutim, on uvek pripremi i izneneđenje: produžićemo ka Murteru. Vožnja Jadranskom magistralom je neopisivo guštanje kretanja, mora, brda i neba.
Trogir je lavirint, kao i ostali dalmatinski gradići, samo što je ovaj na ostrvu koje je s kopnom povezano mostićima. Tu je i prva apoteka u Evropi. Najlepša osnovna škola koju smo videli. I tragovi mnogih prisustava. Vojni grad. Vetar je. Nema se šta videti osim zgrada, i odlazimo. Krivudmo kraj mnogih uvala koje su predivno puste. Kao netaknute ljudskim prisustvom.
Negde iza Šibenika dočekuje na zapaljeno božićno nebo nad Kornatima. Želja mi je da jednom letimo nad tim otocima u helikopteru.
U Murteru konačno čujemo smisleniji radio-program. Upoznajemo Korneliju. Interesantno joj je što naš ulazak u kafić izaziva malu navalu. Starija gospoda ćuti, lista novine, kontemplira, gušta nedešavanje. Fjaku zime. Jedemo posebno napravljene pice za domaće. Odavno je veče. Nema se šta videti, niti čuti, osim lokalaca u bircu i zastave kojom se poigrava Jugo... Povratak je sličan krstarenju kroz sazvežđa. Kroz male galaksije gradskih svetala na obali.
ODLAZAK
Subota, 08.01.2011.
Tako naprasno kreće
I prebrzo udaljava
Neočekivano
Presekao me je
SUSTIPAN
Nedelja, 09.01.2011.
Danas je Lujza vodila mene i Nikolu Madžirova u šetnju do Sustipana. Tamo je nekada bilo groblje. Danas je park u kom ima crnih veverica, belih ruševina i stabala s očima. Tamo sam video završetak Splita. Pogled se ispuni plavetnilom i svetlucanjem. Vetar. Litica. Otoci u daljini. Brodovi. Hvar se talasa oštrim vrhovima u slanoj izmaglici, kočoperno iza leđa Brača. U blizini Sustipana nalazi se Galerija „Meštrović”, a malo dalje bivša Titova vila.
Dan je bio toliko otvoren za sunce da sam uspeo da pocrvenim. Dotakao sam more prvi put danas. Ritual pozdravljanja mora kao živog bića. Toplo. Pomislio sam da je sasvim moguće okupati se. Kao kormoran koji lovi desetak metara od plaže. Divna ptica. Dogovaramo izlet do Starigrada. Vraćam se ranije doma kao izgubljen u sebi. Nedostaje mi Tanja. Praznost je u stanu nakon njenog odlaska. Gluvost. Pišem po sećanju. O proteklim danima. Neobeleženim granicama u vremenu.
Kasnije izlazim u večernju šetnju. Ispostavlja se da sam konačno pronašao Tomu. I upoznao njegovog sina. Mesto se zove „Po Bota”. Ušuškano je u Marulićevo slepo crevo. Portret koji se može videti kroz staklena vrata lokala dovoljan je znak. Ipak, nisam ga prepoznao nekoliko noći ranije. Pažnja je bila osujećena mornarskom majcom, neurednom kosom i bradom usled čega sam Tomu doživeo kao primorski kliše za turiste. Međutim, ispostavilo se suprotno. Sreo sam ljude, govor i razne priče. I Tominu muziku koju sam konačno doživeo u Splitu. Prvi put nakon tri sedmice rezidenciranja.
STARIGRAD
Ponedeljak, 10.01.2011.
For, Starigrad. Dan je oblačan. Raduje me to što ću sada imati kompletnu sliku ambijenta u kojem sam proveo poslednja tri leta. Plovidba je veoma spora. Izlazim na palubu da zapalim. Vetar je neumoljvo pročišćujuć. „Petar Hektorović” plovio je puna dva sata. To nisam očekivao, kao što jesam poznati starigradski miris zaliva. Doista je diskretniji nego leti.
Starigrad zimi izgleda zeleno, mirno, uspavano i pusto. Ipak, osećam da mi se dopada smirenost. Pronalazim Zoku koji je potpuno zabezeknut i presrećan što me vidi. Uspeo sam da ga iznenadim. Odlazimo kod Igora u Galeriju „Ljubić”, u Butigu. Zoka se raspričao. Smeje se neprestano. Dolazi i Dado. Draga lica dragih ljudi. Volim ta dva čoveka. Mogli bi da pričaju čitav život a da dva puta ne kažu istu priču, ili da istu ispričaju podjednako uverljivo i dosledno kao da je govore prvi put.
Šetamo. Konkretnijim, svedenijim, gluvim Starigradom. Pokušavamo da brojimo koliko prolaznika smo sreli. Grad izgleda kao da nikada nije video turistu. U meni se komešaju slike. Mogu da vidim Tanju i sebe na Lanterni. Čitavo leto počinje da se odvija nepostojećim uprizorenjima koja osećam telom. Sećanje pobuđeno mestom. Sunčamo se. Bonaca je. Vlažni mir u vazduhu obojen jedva osetnim mirisom borova. Nešto nedostaje, osim sunca. Verovatno zrikavci… I mi preplanuli.
RJEČILIŠTE
Utorak, 11.01.2011.
Dan provodim na klupi ispred mora. Sunčam se u januaru.
Na Rječilištu u „Getu” tema je bila entropija. Bio sam gost.
Hvala svima.
Hvala svima.
SRETNI LJUDI NE PIŠU
Sreda, 12.01.2011.
Promocija književnog časopisa „Split mind” u KOCKI. Dom omladine u Splitu. Konačno sam i to uspeo da vidim. Veoma podseća na Akademiju, ali je ogromno. Savršeno mesto za alternativu. Grafiti, stensili, ručni radovi, zidovi te gledaju mišljenjem, izrazom stava. S obzirom da je ceo Split obeležen Torcidinim porukama na doživotnu vernost Hajduku, ovo mesto izgleda kao otok slobode duha, reakcije. Imam osećaj da sam došao u svoj prostor, u poznato nepristajanje na diktiranu realnost. Ipak, KOCKA nije slobodno-nezavisna teritorija, jer nije opremljena protivpožarnim detaljima po savremenim direktivama, pa je veoma verovatno da će postati nekakav šoping centar, wellness zona ili sličan relaksacioni simulator blagostanja za kreditno opterećeno pučanstvo. Zato u KOCKU treba ući i: ne izlaziti. Zauzeti. Odbraniti. Zbilja, kada u Splitu zapravo nema mesta gde se oseća aroma skvotinga.
Na promociji časopisa Nikola Madžirov čita pesmu Marka Tomaša Kad se vratim iz rata prevodeći je simultano na makedonski. Predivan trenutak. Želeći da se zahvalim Barba Franku Bušiću na gostoprimstvu u njegovom domu, čitam slovenački prevod njegove pesme Melanholija, a posle i pesmu profesora Ivice Sorića Surija:
Sretni ljudi ne pišu.
Žive svoje pjesme.
Dijele ih i razbacuju.
Kao što dijele svoj ručak,
svoj krevet
svoj slobodni dan.
Sretni ljudi nemaju vremena
lutati noću pokraj hladne rijeke
tražeći dobru riječ među vlatima trave.
Tek, ponekad otvore pjesmaricu.
Da bi se divili tuđoj usamljenosti.
Kasnije u „Getu”, upoznajem dečka koji je nosio poslednju štafetu mladosti. Priča mi kako je čekao na kiši i suludo trčao da bi dodao štanglu nekom rukavu koji se pojavilo iza crnog automobilskog prozora. Doma se naravno vratio smočen. I zabezeknut.
LJUDI GOVORE
Četvrtak, 13.01.2011.
I danas: vedrina. Kafa na Rivi. Osluškivanje žagora: a ja ti kažen oni su i gori – a Marjan je – oni u uvali oni su ćudni – to je samo danas – prestravljena di ćeš tamo ići – ne može ti to niko naplatit, tu muku – eno je Kate tamo na klupi – ja nisan moga virovat, do tri i po sve san ordinacije obišla – i vidia san sve šta je novo – oćeš ribice papit, ajmo ićemo na klupu – ode nikad ne puše – Jandro, Jandro, e da te pitan nešto – kako joj mater – cili život u buži, a to ti je banana, stari – bila je najmanja – pogledajte, a ona je reka, takoreć i ja san reka, on će ić a ja san već tu, ali u nedilju ću doć sto posto, ćekaj reci mi jel tribam uzeti patike, aj bog, dvi ure ne mogu skinit pogled s mora – šetaj, zdravo je pokraj mora – ja se toga neću bojat, reka san – on ti ništa od onoga troje ne zadovoljava, a da je barem moj tip – i tako sad opet zove svaki dan i dugo prićamo – normalno kužiš – u zdravlju da završiš to – 37,2 to je već upala – a on meni da ono nešto i ja to poćnem oslikavat, i onda dođe ona ženska – nismo, nismo, gladni, žedni – hahahaha – problima nemomo s nepoznatima nego s poznatima – hrvati, a ko će koga – sad si ga takla hahahaha – nije to veliko možda sedamdeset tisuća kuna, ta oprema – i šta kaže Zvona, ništa – bljuzga sa strane led kad san doša minus devet bilo, pa minus dvanaest – neće se mali dignit tako rano – teško se može teško – Šimune, nećemo ići na trankuline dok se ne vratiš – alo, e, reci, prijatelju – kako su tvoji sinovi – šporka, cilo misto je šporka – da te čuje on bi ti se smija – ne boj se prijatelju – a šta van je to čudo ko je to napravia – amerikanac ili japanac – Jimi Hendrix: There s a red house over yonder baby – a meni prija to cilo vrime, to šta Anita gušta – uopće nismo znali – to njima ništa nije, a sad pogotovu – ne znan šta si bia reka – to je vrlo komplicirano – jes aj nou, vil go der – kad se to izgovori to mi je – opasno je tamo, kad su zmije – onda se žica okolo – oćemo li ić na škoj – evo male, evo male – ma daj molin te, niti ću – taka je bila situacija ona je bila starija – kerum će završit ovaj hotel tako mi je reka jedan menađer – dođite na mimohod braniteljima – a bila san vidla dobra je ona žena – aj ćuj poteraj to – ti si hitla radit, a nema toplica – a bila je krunca pri mise – s noge na nogu do tržnice – oni što je bia u njemačku – ko god je zainteresiran za fotografiranje može nam se javiti ovdi u kućicu, brane bronson je pravi lik cijena je prava sitnica – a vidiš ga svugdje mali – motor, je l ćuješ kako mu smrdi, si ti meni gladan – a – može, dobro je sve – samo još jedan put da napomenem, DJ Brane Bronson je još uvijek u nas, ko god želi da se fotografira neka dođe ovamo u Marula – a je l ona poplavila, poplava ti je to, si vidia jadan – ovdi je šporko i nije lito – samo znaš šta ti je najbolje, oni imaju primjere ugovora i ono, stari, nemaš ti šta, a ove druge zakone – ajme meni, zar ti misliš da sve švabe daju, bila je moja zaova – moji su rođeni prije rata, pa to je ratno ludilo, a radia si normalno, ajme, lako je govorit – ej, si ti luda – ti si more, ja te ćutim – a slušaj, ja raćunam negdje do misec dana – a di je Frane, bija iza nas – onda znan kako je drugima, kad ja sam i sam sebe opet najslabije moraš potcijeniti, naročito kad se brijem – ćekaj, ćekaj, stani malo – kolko je toplije nego u Sarajevu – budeš skupa s njon i otvoriš joj dušu – tako je na slici, a je li bilo to je, je, je – triba očistit, triba skuvat…
Uveče pronalazim grafit između HNK Split i Gospe od zdravlja. Neki javni stav nepotpisan s „1950”.
UKRŠTANJA
Petak, 14.01.2011.
Brujanjem broda kroz miris lučkog mora
Zasvetlucanog jedva primetnim linijama nafte
Uz rub rive u najbolje zapenjenom kapućinu
Danas na klupi ne ide mi se doma
Iz bonace globalnog otopljavanja
Kao da je svaki dan nedjelja ovde sada
Uz nogu pribija mi se mops uplašen od mora
Žena kaže to je stara trauma iz detinjstva
Neka davna boljka u suznim očima
Meseca nad oštrim granama palme
Toplota se ušunjava pod rukave
Prislanja meku svetlosnu masku na lice
Iz linije horizonta prosuta svetlucava pena
I blešti mirisom algi trava borova daljinom
Nepomućenom krivudavim trudom galeba
Izduženim senkama prolaznika pruženim
Okomito od smerova hodanja sedim
U punoći trenutka ćuteći svesnost
Fatamorgane ličnog utiska dok Hektorović
Ispravlja kurs okreće krmu pogledu
Klizeći kraj zelenog svetionika na lukobranu
Poveren leđima mora danas sa ove klupe
Ne ide mi se doma dok hvatam sunce
Pokušavajući da pišem nakon dugog žmurenja
Zadržanim dahom izranjanja ukrštenim rečima.
NOĆ IZMEĐU PETKA I SUBOTE, 14/15.01.2011.
Šetam s Nikolom. Slučajno smo skrenuli u uličicu. Radoznalost. Nalećemo na ćošak i grafit. Ukrštanja, prekrštanja, križanja reči. Zanimljivo je što se u osnovi traži da svi Srbi završe na vrbi, dok prekriž traži da ista sudbina zadesi neke od Hrvata. Čija li je ruka popravila nacionalmaksimu? Neminovno bivam pogledan zidom, gledajući u zid. Kao usisan u dodatnu dimenziju domaćeg prostora. Zapravo čitam apsurde. Možda je i takvih bratsvojedinstava bilo?
SPLITE, HVALA.
Subota, 15.01.2011.
Pretposlednji dan. Budim se da shvatim da danas odlazim, i ja. Sivoplava svetlost u sobi, iako su škure otvorene, znak je da će dan biti nepostojan. Ide se doma. Ideja koja nikada ne prija. Onima koji putujući iluzorno ostavljaju probleme za sobom. Ne mili mi se povratak. Iako obožavam put. Razna pitanja počinju da se pojavljuju. U tom pravcu mišljenja se ne treba kretati, znači: pravac Riva. Ali kako kada nema sunca? Znači: pakovanje, usisavanje, pranje. Čišćenje tragova. Ponekad kao da treba očistiti svoje poglede upijene predmetima. Sad me gledaju mojim pogledima. Ne žele biti izbrisani. Izlazim da kupim nešto za uspomenu. Nemam pojma šta?! Suvenir? Sitnicu? Nemam želja. Ono što nosim u sećanju ne može se materijalizirati. Ne mogu kupiti i poneti upoznata lica. Verovatno ću pazariti majicu s ogromnim crvenim srcem, anatomski nacrtanim. I beli kaputić za Tanju. Dan protiče u pripremama. U međuvremenu potpuno se razvedrilo što objašnjava tahikardiju prethodne noći. Irina sve to objašnjava južinom koje ljudi često nisu svesni ili ne žele da budu. Definitivno sam zimus osetio klimu mora. Celokupno njegovo disanje. Pakujem se i mislim kako je kratko misec dana, taman san se upozna s gradom, i ne gre mi se. Privika san se na nedešavanje. Na Rivu. Četvorosatni topli odblesak sunca dovoljan za pocrnit. Ne ide mi se. Treba još poubacivati pesme po sandučićima, kupiti sitnice, pozdraviti se s prijateljima. S danom odlazim i ja, Splite...
Na Rivi me uveče sačekuje mimohod branitelja i zastave, govori, istovetnost teme i izneverenosti. S obe strane su kao nešto branili, a danas nikom više nisu potrebni. Ni ustaše, ni četnici. Zastarela priča. Iako imam iskustvo Tompsonovg koncerta u Zagrebu, opet nisam siguran zašto se osećam prozvanim iako nemam veze s tim? Valjda zbog pocrvenelog pasoša u džepu, konstrukcija i ostalih obeležja, odrednica...
Poslednje piće s prijateljima, pozdravi, autobus. Već zamišljam odlazak poznatim usponom nad gradom, i noć u čijem se dnu svetluca Split pred mrakom mora, i sutrašnje buđenje među obavezama u stvarnijoj vrsti stvarnosti. Šteta što ne traje...
Otvoreni Splite, hvala ti.
Ispunio si mi davnu detinju želju.
A i novo lito je tu... :)
Na Rivi me uveče sačekuje mimohod branitelja i zastave, govori, istovetnost teme i izneverenosti. S obe strane su kao nešto branili, a danas nikom više nisu potrebni. Ni ustaše, ni četnici. Zastarela priča. Iako imam iskustvo Tompsonovg koncerta u Zagrebu, opet nisam siguran zašto se osećam prozvanim iako nemam veze s tim? Valjda zbog pocrvenelog pasoša u džepu, konstrukcija i ostalih obeležja, odrednica...
Poslednje piće s prijateljima, pozdravi, autobus. Već zamišljam odlazak poznatim usponom nad gradom, i noć u čijem se dnu svetluca Split pred mrakom mora, i sutrašnje buđenje među obavezama u stvarnijoj vrsti stvarnosti. Šteta što ne traje...
Otvoreni Splite, hvala ti.
Ispunio si mi davnu detinju želju.
A i novo lito je tu... :)
DVOSTRUKOST
Nedelja, 16.01.2011.
Nikad do sada nisam tako upečatljivo primetio blato. Verovatno zbog kamenih splitskih ulica ono je čujnije no ikada zašljapkalo pod koracima. Sunčan dan. Poneo sam svetlost. Veče provodim s Tanjom. Šetamo Beogradom uz obavezni „Coffee Dream”. Da li usled boravka u Dioklecijanovoj palači uskih ulica, udaljenosti od saobraćaja, primećujem da sam bio u nekakvoj klaustrofobiji starog dela grada? Ipak, osećam da sam u potpunosti navikao na popodnevni izlazak na Rivu. Dok se umivam mogu da vidim stan u Dominisovoj 10, i ulice, da čujem drugi program HRT radija koji je na kraju potpuno popravio hrvatski radio-utisak, sada već zamišljam sebe tamo, i usled tog zamišljanja pretapam se u dvostrukost: ja u Splitu i ja doma. Objektivno jesam u Pančevu, ali subjektivno još u Splitu. Neminovna posledica dolaska. Ali doma je jubav...
