ALPI

mnogo postoji pasoša izvan gnjilih
stopala uskraćenih putovanja
raskopanim rupama porekla i potoka krvi

nije se snašla u starim linijama ljubavi
i tinja bolovima afiniteta reč u ljubljani
popijen prijateljskim licima

svaki korak smrznuta je suza u šumi
utrula u lišću zalaska telesnosti
jutro što grize putovanje u povratku doma

bušnim đonovima starenja
robujemo prolaženju misleći da znamo
fotone i zvezde u vrhovima prstiju

u bioskopima smo sanjali

vožnju biciklom preko noćnog neba

i žudnju za povratkom kući

mada setim se da postojiš i ti zagledan
u bitna pitanja i da upravo grabiš sve
trzaje ogledala u hotelima

u usputnom odrazu u niklu pisoara

alpi milovani razvučenim oblacima
u daljini nad lenjim i tupim fasadama grada
dodirnuti ispruženim vrhom dlana

u svežoj posteljini, novog, usputnog hotela
zgužvani ječanjem sirene dana kao
slomljeni nokti na obaračima sutrašnjice

foliramo nova postojanja

mada sve vrišti od eona bez nas.

kamena bronza

rasprodate oči majke

na buvljaku mrtvih vojnika

očevima glad olova
halapljivi za razlog

pred nama je

pad novih generacija

pred nama je

slavlje novog vasptanja

nije da slavimo

mnoge modrice

u očima pendreka tek čuče
ni za šta

a nije baš jednostavno

razbiti se niz lice ulice

i staklo biti providno za

nemogućnost

da slavim ženu u tišini
i novi spomenik za decu

savremenost

Zamračio se ekran kada me je pogledala trunka

kojoj sam želeo da se obratim. Svi sanjaju.

Posebno jutros dok pevaju poslednje ptice,

nakon hordi vrana što zalaze u sumrak nad gradom.

Pevam.

Nokat mi je slomljen. Boli me.

I vrisak je uguran u usta.

One strane koju boli svet.

Stadoh da se podelim a krila nemam da se pridružim,

Ne mogu da kreštim.

Ne znam zašto se toliko susreću u usklicima

Fašia?

SMRTI

Hvala ti što smo uvek bili
Zajedno

I kad me je pitala samoća
Gde sam?

Uvek si bila kao galop
Crne grive kroz noć.

Hej. Znam te kao delić sebe.
U staklu mene.

Neću tako lako
da te, pobegnem.

Tvoja mračna i beskrajna
svila

Nežnija je

od dodira sve pesme.