Č: RIZOMI (KRATKE PRIČE)

MOST

Ukrali su kamenje. Ideja je ostala da visi nad rekom. Tokom ostalih vekova dešavalo se pustošenje. Ljudi su govorili lične istine pomešane s istinama istorije. U jednom od prostorvremena iznenada susreli su se Muselim, Nenad i Jura. Zaigrali su na vatri i bili veseli. Nakon toga počela su da ih peckaju stopala vere. I neverice.

„Hodanje nije slučajno. Cveće ne raste u saksijama rase”, pomislio je Muselim. Nenad i Jura radosno su uskliknuli: „Da! To jeste istina! Istina ne raste na granama. Voće se bere daleko iza proleća”. Jura i Muselim prigrabiše zajedničko utočište ponad snajpera.

Baratati veštinom namernog ubijanja ljudi u glavu nema nikakve veze s granama. Niti granatama. Priroda je procvetala. Mlada tela udišu svetlosnu hranu. Muselim, Jura i Nenad raduju se novim zbivanjima. Nova pokolenja za nova ohrabranja crnog sunca melanholije. Oni osećaju naše nove probleme.

Saznanje da su ubijena tamo, iz susedove kuće, lica, prenerazilo me je. Shvatio sam da sam devojka. Devojke su volele to. Zaspao sam oznojan ubrzanim disanjem.

Plakate na mostu menjali su danima. Muselim, Nenad i Jura... Jura, Muselim i Nenad... Nenad, Jura i Muselim... Nenad, Muselim i Jura... Gledao sam iz kuće bolestan. Nema mi leka. Zapaćen sevdahom koji mi ne pripada. Fiziološki danima. Reči povraćam. Sebi u grudi. Trudeći se da ne primećujem. Rascvetalo drvo u dvorištu. Podrhtavanje ćoška na plakatu. Magareće uho. Smeška se.

Packe u školi delili su učitelji obnevideli od rakije. Zadah kafane iz svakoga u prolazu na ulici. Koji je vek? Vremena su se pomešala. Razbila. U froncle. Muselim, Jura i Nenad. Nenad, Muselim i Jura. Nekada su majke rađale decu. Danas rađaju zastave.

Boli me. Stomak. Gladnim očima posmatram obronke. Povijanje visoke trave na vetru. Reka seče. Kroz bukvar. D kao David. To se ne vidi. To treba žvakati.

REČI

Rekao sam da neću. Više da pijem. Ljudska lica u prolazu. Nasmejalo mi se dete i pitalo gde su mi deca? Zaboleo je nešto kao voćka između prepona. Putovati.

Protekli dani prolaženjem već prošli su kroz bodljikavu žicu zagrljaja stvarnosti. Sumračnost gnjilog sumraka nostalgije. Nije sve kao što bi trebalo da bude. Pogleda me novčanik i kaže: „Nisam ti brat. Ni ujak. Ponekad majka postaje ti novac, a otac ni benzinska pumpa. Sve nas posmatraju ptice ćutalice”.

Iako pokušavaju, uvek će se naći iskopani urlik da ih nadjača. Lonac su izmislili a hrana ne ide nikuda. Već u najranijem uzrastu ovdašnja deca razumeju značenje reči „nikada”.

Loše su postavljene bandere, tamo! Između prepona. Javlja se samo jedno pitanje rastegljeno točkovima bicikla. U dužine dajmo se brzinama! Svet je na dohvat ruke.

Kuda smo se uputili bez pravog odličja? Stičemo li nešto? Ili su nokti prerasli vrhove prstiju? Pa je zabolelo. Zabledelo. Nešto. Uzjogunjenim ekranskim svetlom sutrašnjice?

Makadam nikada ne dam. Zato što nisam vlasnik. Niti suvlaga. Samo kloš dovoljnih rukava za koje bih mogao da uvučem šake u majke i očeve. Sutrašnje. Hladnoće.

Majka spava. Otac negde radi. Soba treperi uličnom rasvetom, mačka ne zna šta se odmotava u duši. Ili između reke reči. Kao tmolost. Citati se poigravaju kombinacijama. Lego kockice rečenica. Značenja. Hvataju se za ruke i igraju priče olova i devojčica sa šibicama.

Nakon toga ušli su demoni sutrašnjice i zagospodarili blagim udubljenjima na igračkama. Indijanci su zapalili vigvame. Kauboji su pucali sebi u kolena žena i dece. Da ne bi ubijali sebe. Da bi vigvami ostali čitavi i polja plodna.

Proleće zna kako da kaže da stiglo je. Kao u supermarketu kad se slanine raduju hlebu a konzerve pucaju od radosti večnosti. Izlaz se ne otvara često. Možda. Lift ne zna da je u vertikalnoj cevi. Zarobljen. Metak bez imena.

ČOVEK

Mehmed paša još nerođen majčinskom utrobom sanja savršen projekat. Sagradiće ga uz pomoć Ministarstva Finansija Zidane Stvarnosti. Sanja paša i u snu gleda reku prelepu, i most. Još nesagrađen. On sanja i gleda. Još nerođen.

„Mnoge će šake biti potrebne”, pomisli u trenu dok klizi na vertikalnoj površini. Od svetlucanja nešto lepo zastane u grlu. Trenutak je zlatni presek. Mesto gde bi trebalo da se izvije potpuna visina mostonosnog luka.

Otišao je zatim, i poneo slike. Dolazili su mnogi. Šarene epolete. Zlatna dugmad. Ljudi. Boje krvi. Žene plača. I deca bolje slobode. Vera u jednog, golorukog. Mnogostrukog.

„Most mora bit hladan. Most mora bit mostojan. Most mora biti sigurniji od bilo koje voćke. Bilo koje prirode”, pomislio je. Juče. Zadali su rane čoveku na mostu. Tačno više kičme. Kroz vrat. Voleti sve što treba voleti kao leteti. Ne sada. Nego izvijeno. Postojano. Voleti. Mislima. Tihom dubinom mora. Paša se prenuo.

Majka me je oblepila tromim rečima. Otac se nije vratio iz lova. Zabrinuti plamičak s ognjišta zaprštao je kockanje s Đavlom. Sutradan prešao sam preko. Mislio o epoletama. Zlatnim dugmićima. I preseku. Nevidljivosti središta. Izgubili smo igračke u mraku vilajeta. Milajeta. Bilajeta. Silajeta. Heterolajeta.

Mehmed paša zapevao je pesmu sevdalinku. Daleko u zvuku zavičaja zatreperila je reka. „Nargila nije dobro nabijena”, pomisli i iskrade se u sumračnu gustu gužvu velikog grada.

Napolju, tek juče, primetio je naslućivanje preleposti žena. Krepost. Krv i snagu. Osnažene žile mladićstva. Pomislio je da bonovi i metodi nisu dovoljni. Pomislio je: „Konak!”. Odmor je potreba. Ponekad. Kad se zvezdanost sabije u grudvu. Sneg pada okomito. Lišće se nikako ne raduje prolaženju jesenjih kaputa. Žubor pevuši pesmicu. Prepustimo se. Potrebi. Mehurića.

„Kako da izađem iz odrične države? Od svojih reka da se udaljim?”, pomislio je Mehmed-paša, u belom trenu poslednjeg kamena, što je bio čekao da bude uzidan u most. U tvdru veknu kamenog hleba stamene ideje. Prilazimo joj. I odlazimo. Još. Zadivljeni. Zadavljeni. Saznanjima.

REKA

Nisam saznao da li se rat završio ili sam morao da gledam DVD da bih saznao? Možda sam čitao knjigu pa mi se od toga učinilo da je bilo ratovanja? Ili se majka nije javljala odavno? Čini mi se da je ona najviše nastradala. Ovde. Danas. Vlada mir. Ljudi veruju knjigama.

Sećam se da smo izašli na izvor kada je zapucalo sa svih strana. Nije to bila obična pucnjava preko glave. I parajuće lišće. Ovo je bilo sasvim nisko. I blisko. Šrapneli su kidali koru drveća tačno više glave. Majka je zastala trepereći u iznenadnom magnovenju. Lice joj je bilo toliko hitro da me je odmah prigrlila. Pupčanom vrpcom. Zalegli smo pod stablo lipe. Poput dva obešenjaka.

Sutradan došli su u selo da podele bonove. Samo nekima. Imali su sjajne značke na reverima. Smejali su se i ubijali. Odvodili ljude. I oca odveli. Majka je stajala nema. Nešto je progutala. Tvrde kamenčiće sudbine s kojom nema veze. I tako se to desilo. Suza u blatu.

Nakon toga nastale su svađe. Nemaština. Kosti. Izjedene usne. Pitanja bez odgovora. Drvena kašika u drvenom tanjiru. Prazna. Prazan. Dani koji su dolazili činilo se kao da su već bili. Prazne činije.

Most je pregazila mnoga noga. Ispod, prodavali su lobanje turistima u bescenje. I šuplje kosti kao svirale. Neka plava deca su se radovala. Igrali smo se kikerima od hleba.

Odjednom, probudio me je šuštanje „Koka-kole”. Mehurići pevanja zaustavili su se u vazduhu. I nastavili da isparavaju. Zvončići na verandi zacvileli i istopili se u sumrak. Niko nije rekao azbuku. Nikoga da uzdahne. Reč.

Majka nije spavala kada su bili stigli. Bila je budna. Kao i kućni plamen. Čekala uporno, kao prag, da dođu. Uz zvuke eksera u kuću su uhodale cokule kao stare senke naježenih zuba. Zveket. To nije bio otac. Niti njegova družina. Doneli su. Rekvizite zla.

Obradovao sam se igračkama smrti i krvavim zastavama. Ne znajući. Radostan vratio sam se u novi dan. Noseći leš divlje životinje. Jelen se plazi s ramena. Gleda u plavo. Nikoga nije bilo u šumi. Zec je trepnuo nepristajanje i šmugnuo ka potoku.

Majka se povukla u zatvoren prozor. Ostala tamo danima. Otac je naposletku udavljen u plićaku reke. Dubinom malja u lobanji. Tupo ropće. Truplo. Crveni mehurići.

Ovo više nije moj glas. Star sam i gledam ka moru. Sunce mi namiguje. Sve se čini. Ćiribu-ćiriba.

ODMETNIK

Bila me spopala čudna nervoza. Hodao sam s Marinom. U daljini sve vreme čulo se uporno pucketanje kopanja rovova. Ranije izašavši iz škole svratili smo do Jusufove bašte. Razgovarali smo o majkama. Njena je bila odavna.

Jusuf je imao troje dece. Njegova majka bila je janičar. Otac je odbio oružje pa su odveli nju. Pogubljen dekapitacijom. Kasnije bačen u jamu. Žica u uhu. Jusufova deca bistra su i uvek nasmejana.

Marina se bila naljutila kada sam pokušao. Nevešto da je poljubim. Zabrinuto je govorila o istoriji i ropstvu naroda. Na granama pucketalo je ukopavanje gusenica u lišće. Pomislio sam kako bih mogao da provedem čitav život baš tim trenom. Kraj-nje.

Začuo se snažan pucanj. Protivavionska granata raznela je Marinu. Izvlačim crvenu zastavu iz njenog boka i besno razdirem oblake. Rafalima. Gubitaka. Puštam. Nokte. I postajem bolji prijatelj šume. I, o, svete! Zar tako mora da bude? Raskopano. Telo kao rov.

Moja majka bila je veoma lepa. Imala je oči tužne nestvarne želje. A otac je pobegao. Preko granice. Pričalo se. O njemu kasnije. Pronašao lek protiv samoubistva. I popio. Nisam ga video. Niti sam se samoubio. Ovo ipak, nije, moj glas.

Danima jedem korenje. Ptice me uče kako da poštujem lišće. Vrebam vojnike. Neprestano. Prolaze šumom. Raznoraznim bojama naoružano nasmejane razgovorljivosti. Bez-slovesnosti. Mrzim. I mislim o Marini.

Nokte sam ukorenio u travu, vazduh i stabla. Postao iznova zelen. Iako nisam poznavao majku, često sam govorio s njom. Izvan snova. Pričala mi je o siromaštvu i receptima za priručni ručak. Hranio sam se biljem. Marina je uvek bila tu. Nisam bio siguran koliko dugo sam još bio živ, kada je zavladala tišina.

Kao zver izmilela iz šume otišao sam u Jusufovu baštu. Tamo me Marina miluje. Glas govori. Pa usnimo. Sebe. Gole. Lude. Nasmejane. Sve je tu. Sve tek počinje da postoji. Okupano. Snegom.

KOLAC

Nabijen. Polu mrtav. Udišem blaga isparenja šume i reke. Osećam se kao gospod. Veoma boli. Ali dišemo. Kolac i ja. Skupno. Kao lopovi. Krademo zajedničke sekunde jedan drugom.

Straža je dremala cele noći uprkos našem cviljenju. Daleko od doma i kasarne. Još spavaju. Oslovljavali su se imenima Muselima i Muhameda. A onda su me pljuvali. Žednog. Šume. Posle je došao Jura.

Pokušavam da izgubim svest. Pokušavam da se setim zbog čega ne bi trebalo da bude teško odreći se života. Pokušavam da sagledam sva svoja grizodušja. Pokušavam da vidim lice žene. Pokušavam da preživim. Još ovaj dan.

Priznajem da sam ga prošao. I da nije lako. Ali. Ovako približen hladnoći osećam se izvantelesno. Još dišem. Telom migolje mravi utrnulosti. Klonulim obesnaženim pogledom vidim povremene ptice. Sleću na plato isprskan tragovima trošnosti. I kapljicama strahovite muke.

Ko će dati hleba gladnim ustima nevinosti? Moja deca kao lice nove i teške nemaštine. Žena kao lice goruće predanosti. Čučeći u senci drveta na suprotnoj obali. Ona čeka na moj poslednji dah. Sklupčana je kao vunena grudva. I crna. I bela. I crvena.

Tužno je što mi ruke obesnaženo vise niz telo. Nemoćan da pokrenem usne u široki udah. Kolac iznad kičme. Tečaj protiv homofobije. Iako nisam homofobičan. To su reči vremena koje tek dolazi.

Straža spava. Reka protiče. Žena čeka. Proleće tiho šapuće. Prozirni vazdušni spokoj odmara se oslonjen na površinu vode. Klonulo, poslednjim trzajima disanja, pomiren, želim da se ekran ugasi. Postojanje nije preko potrebna cerebralnost.

Kolac u meni i ja na kolcu. Kao braća. Ili nerazumljivi stražari koji se psuju među mojim udasima. Tanki ritam bila. Samo da jednom već doleti i ta ptica. Da dođe i odnese tovar s duše. Da me iznenadi. Povratkom. U zemljano nebo. Svih tela.

ŽENA

Posedovala sam sve te muškarce. Pijane i rasejane. Smrdljive i uzaludne. Starozavetno razbludne. I bila sam gospodarica pohote. Noći. Kockanja. Satenskih soba. Alkohola. Penetracija. I veneričnih bolesti.

Gledam. Protiče voda. Mislim o detinjstvu. A sada, reka, išarana linijama pohotnih pogleda, dima i znoja novca, leži mi mirno u skutu. Kao dlan. Reka.

Utopljenica klizi. Moje misli u njenom mutnom pogledu. Statično. Neodredivo upućen u plavo. Daleko. Zeleno pluta. Bledo lice. Ogledala. Školjke iskustva mile joj kroz kosu. Otvorenost. Svele ruže.

Nisam odavde. Moja otadžbina ne izgovara se rečima. Majka i danas plače samo gumene suze umesto mene. Padnu i skakuću kao loptice svuda kroz imaginaciju. Nedostaje. Blagost. Uspavanka u skromnosti. Noža.

Juče svratio je novi Komesar Stvarnosti. Naredio. Promeniće se zastori! Promeniće se navike! Provetriće se sve! A ja vekovima tu sam. On. Debeo. Debela. Debeli. Oznojani. Oznosnažni. Zadrigao. Ja obesna. Fokusirana. Skučena. Božanstvo u visini crkvenih tornjeva i doglednog minareta. Kao u cevi sam, zapeto, puščano zrno. Izbaciću ga u noć. Platiće mi za sve mrtve zastave. Na mostu.

Jednom. Volela sam čoveka. Običnog. Imao je ruke presilne od plodnosti. I oči od zrnevlja. Imao je naše nade. I grudi. A onda su došle igle bajoneta. Kroz stomak i testise.

Grad su podelili tako da svi ipak još dolaze kod mene. Posao ide dobro. Datum je. Pazar. Taman. Dovoljno za rođaka. Da živi. Skupljam. Čak i ako ga možda nema. Ja ga volim. I svoju kuću. I život. Bedra. Ponekad. Noću pijanim glasovima prolaznika pružam šaku da pomilujem, ogromno, uličnim svetlom, mlečno prigušeno telo. Grad je premreškan sočnim sokovima brakolomstva.

Kipi crni gnoj bespomoći kao šampanjac koji im točim pod okovratnike. Svetlucaju se lica. Oznojana od bludi. Izlazim da povratim. I padam kolenima u meku obalu. Reka još je tu. Ona pluta. Raspuštene kose. Milujem njeno bledilo pogledom. Predano. Kao naslov.

RIBA

Tamo gde je kamen bliži površini reka se povremeno i zabeli. Pa zabledi. Imam nedovoljno godina da bih smeo da budem živ. I zdrav. Ipak. Odavno naredili su da moram biti. Instaliran. Pa pogubljen. Već traže me. Pustili su jahače. Razkavezili pseće potere. Razgubičene zle namere balavo kevću za tragovima.

Neko je bio napisao da bi trebalo da budem živ. Da treba da oživljavam do sledećeg eona. Reka je bistro i jednostavno hladna. Nikako da riba udari kao ubod. Kome li ću tek govoriti reči za istrajavanje u smrti? To nije lažno nadanje. Već pobeda.

Sunce je odavno spržilo travu na vrhu brda. Tek pokoneki pokojni kamen belasa se iz mutne crvenice. Jata muha obilato nakupila se pod kišobranima. Došle su svilene batine i papirnate gospođice. Gospoda uštogljena školjkama ugodnosti buržoaskog života. Pućkaju cigarilose. Tamo gde je pozornica bliža publici. Odatle vidi se sve. Čitav trik izbegavanja. Pažljivo slušaju moj ropac.

Pretvoren u plakat govoreći tuđe jezike doglašavam naredbe, proglase, naređenja, ure. Treperim od kiše. Izblede mi tiskane reči i ponekad odlepim se sa zida pa letim. Nad šumom. U milosrđu i ljubavi. Rasipam slova po laticama cveća kao zvučni polen. Kao svetleći dodir.

Skoro da sam odrastao. Obrastao gubilištem. Već spreman. Kolac. Krst. Streljanje. Svejedno. Ne biraju carevi i upravnici. Odabiraju rulja i huškač. Predajući ravnodušnost na milost i nemilost bratskim zubima zakrvljenih hramova.

Reka je meka. Okupao sam se. Odložio pecaljku na kamen. Mekota zasniva mi san. Vino vri u krv. Minaret, tornjevi. Protiv neba. Stubovi stabilnosti. Sve jedno je dok dišem. Sutra već čerečen. U nevid. Tamo gde je majka bliža. Tu se skrila leptirica besmrti. Hvata je patrijarhalni rakijski krezub.

Zvonilo je za kraj poslednjeg časa. U vodi dublje je disanje. Širokim rukama. Grlim cveće. Sročeno betonom šoping centra. Moje telo šumori. Kao voda nad kamenom. Reka na kraju propada u bezdan. Belobledi se vodopadna zavesa. Riba kao nemi glas uzvikuje ćutanje. Na suvom.

Rad sam da živim. Ali sve već jeste rešeno pre moje volje. Iako instaliram novi softver nepristajanja. Na sado-mazohizme. Kontrolu. Naređenja.

Prva i poslednja reč cakli se u mehurićima. Retko ko čuje. Reka zastane i gleda. Golubica ispušta grančicu. Plakat glatko upije površina reke. Slova se rastope.

OGLEDALO

Stiglo me je proročanstvo. Bilo je rečeno da ću skapati. A niko me nije bio pitao šta sam mislio o toj datosti. Rečenicama kao oblicima budućih osećanja. I dani su prolazili kao školski zadaci. A jednom sam je već bio video. U belom. I dodirnula me je namerno. Trepavicom. Marina.

Most su sagrađivali za imena sutrašnjice. Pas je zacvileo. Horoskopno nisam bio definisan. Pre bi se moglo reći da je u pitanju bila rasna nesuglasica. Nakon toga počeli su da odsecaju i zaptivaju polove. Drugost bez zaštite.

Sinoć mi je u parku vrabac oteo komadić kifle iz dlana. Rana koja je nastala od toga nikada. Ne može se. Zalečiti reka. A raka je iskopana za više individua. To je prikazala televizija u svim venama vremena. I koncima prostora. Proročanski ne verujem.

Uprkos izneveravanju budućnosti most raste. A biće raznesen granatama. Vreme je kao sladoled. Topi se među prstima pesak. Beži. A pecanje nikako da se osmisli sobom. U izbegavanjima. Izneveravanjima.

Čekali smo autobus bez događaja. A došle su metle vremena. Da nam saopšte uglove trougla. Šestari su se pružili preko šuma i močvara. Arhitektonski spavam. Izgrebanih kolena u snu. Nahranio sam konja i napojio ribicu. Zastao u ličnom grlu kao istorija. Liznuo rame medveda i popeo se na krovove. Plafona.

Iznad neba nema vazduha. Medom se hrane i ljudi. Pomislio sam obremenjen. Proročanstvom. A dišem kao i svi drugi. Ponekad. Mogu da se igram samoubistvom. Muselim, Nenad i Jura se smju. Odmahuju rukama. Ne žele da slušaju.

Probudlia se majka. Poljubila se majka. Produbila se majka. Mi se porodila. Ponovo. Nikako isti glas plakanja. Sve već znam. Kao proročanstvenost. Ljude su bili pakovali za rad. I nekuda. U hladno. I u mrak. Odvozili. U sobi uvek ima strahova. Posebno kada sam sam. Svojim imenom znam. Zvuk zuba.

Likovala su pečenje kad smo se bili družili. I rakije. A kruhovitost u hlebonoštvu zaboraviše. Čarape sam ostavio da se suše na kamenu imena. Spavam. Ličim na sebe. Još. Nenapisan. Kao hlebokruh.

DEČAŠTVO

Stare navike sklupčane u grudvicama genocidnosti oživeli su isparenjima novih rakija. U obzorja budućih pogleda ucrtali su kosti novih granica. Iako plaćaju cehove za klanja. Očeva družina. Žmuriti na jedno oko. Gledati kroz prste. Zaprositi. Oprostiti.

Jednom, bio sam dečak, i imao slona. Ubili su ga palančani. Kao egzotičnu atrakciju. Nespremnost na novinu isto je što i smrt sutrašnjeg disanja. Pakovali su otrove u jabuke i nudili u prolazu. Džabe. Sve sam video. Suzom. Uprljao ju je prizor. Okom objektiva.

Odigravši partiju s nečastivim osetio sam se konačnim. Nije prijalo. Iako je trajalo samo sekund. Čitava vaseljena bila se sabila u tu partiju karata. Igram da bih izgubio. Znam.

Žena obojena ljubičastim prisustvom posmatrala je tromo koračanje životinje. Nikada je nisam upoznao. Zajedno provodili smo dane na plaži. Kao poznati neznanci.

Posle toga zavladala je klimatska promena. Cunami emocija. Zastave su se iznova izmešale na vetru. U polju. Sanjali smo noviju istoriju kao plišanu teritoriju utopije. Kao egzotičnu atrakciju. Majka nije imala smisla za nepravdu. Otac za dodire. Grad za prisnost. Marina za grudi.

Sakrili su me u korpu mnogo pre no što sam ih preuzeo. Dali su mi strah i teret iskupljenja. Osećam da ću večno biti ovde. Uhvaćen. Vrelim očima nečastivog.

Ona ćutke posmatra ropac. Ponekad dišemo očima. Ponekad ne. Češće se dogodi pomor flore. U starim hramovima hrane se pauci. Na meskalinu. Grad sija kao izbrušeno dijamantsko govno. Ljudska lica još lepše. Slon iz smirenog oka isijava sivilo. Žena ljubičanstvenost. Smeh se zakrezubio pred licem smrti. Svima se cakle crne rupe među zubima. Gomila hlapće kao šedrvan. Defile. Glavnom ulicom prosula se radost linča. Nad rekom zabristilo se lice nove svežine. Ona ne mari. Trepće. Nakon ratova gradili su fabrike za preradu slonova. Paštete od dečijih snova.

Partija još nije počela. Nečastivi zna za mnoge ljudske besmislice. Kažem da volim sve što vidim. I sebe. I slona. I rulju. I nju. Ne znaju šta čine. Grize me tuđa savest. Zašto mi je dato da ih sve razumem? To boli. Pod dečačkim kapcima.

BOROVI

Transfuzija krvi obavlja se u krajnje nehigijenskim uslovima. Ranjenici sanjaju otkinute udove. Bolničarka unosi povijenu, tek rođenu granatu. Kmeči kao očev plač iz rova pod rafalima.

Majka je poželela drugi život za Novu godinu. Okrenula se prema prozoru i zamislila. Radijatori su se topili, nebo hladilo, ulazna vrata su razvalili. Počela je ratna priča. Trenuci dok smo se šetali parkom izgledaju neživo i daleko. Smrznuti se.

Sneg na vrhovima Kilimandžara. Na to podseća naš vrh nad rekom. Iako tamo nisam odlazio, video sam u stripovima. Sećam se slika saživljen s kolcem. Stražar hrče supene rezance. Verovatno sanja saputnice i bludnice.

Igla koja mi širi venu na levoj nadlanici baš svbi. Zamišljam nevidljivu treću ruku kojom se oslobađam neprijatnosti. Uspeva. Na licu bolničarke razliva se ištrcan mlaz krvi. Kaplje na granatu. Mehmed-paša prene se na tren, u sred romana. Udahne sve reči i pretvori se u haiku pesnika. Most treperi, površinom vode sjaj, čamac pucketa klimavo.

Majka je ugledala svoj odraz u staklu. Prepoznala je sebe pre mnogo godina. Zaboravila. Ručak se hladio kao pita na prozoru. Prezimena na koricama knjiga naslanjaju se vertikalno. Kao kolac uz kičmu nedužnog. Bio gladan. Kao slon. Oraha ispunjenih otrovnim klikerima. Ukrao. Posekao jataganom. Vraga. Izgubio partiju.

Šator za ranjenike imao je pozamašnu zapreminu. Bilo je svačega. Od polomljenih lokomotiva i tužnih aviona, do obezglavljenih kockica i odbeglih figura za šah. Svi su stenjali. Nije se moglo čuti. Ima li nade.

Otac je danima nišanio. Šlem su mu izbušili rikošeti. Oklevao da ubije. Rovovi blatnjavi. Cipele trule. Šerpe metalne. Ovo upravo izgovara vaš unutrašnji glas.

Površina treperi. Čamac drhti. U vodi oči. Sanjao sam šargarepe i kaktuse. Sanjao sam da sam bor u dubokoj šumi. Daleko od ljudskosti. Dišem vetar. Milujem svetlost. Upijam međuzavisnost elemenata. Lučim smolu u kojoj se nalazi okrugli pogled pčele.

KOMEŠANJE

Ubrao sam jabuku. Ogulio i zagrizao crni luk. U srži. Poznanja. Mostovi su se naježili i podigli suknje da protekne više reke. Iznenada. Isplivali leševi zaplesali su na površini. Virovi su progledali. Višnje procvetale. Bledilo nadutosti odbacilo je kamenje s vratova.

U blatu ostali su očevi zubi. Plombe izgubljenih nadanja. Zaboli su daleko očajem očnjaka. Niko nije video izbledelu uplakanu zastavu. Majku. Pustošenje je minulo. Zastave izbledelo omlitavele. Ražvakani poljupci rafala zujali su kroz oblake. Zaboleo me je krst. Odbacio sam igračke. Na nebu je oblak plesao oblikom granate.

Oca su doneli umotanog u belo. Nije bilo dovoljno suza. Za hladnoću tela. Zmija pod pragom izmilela je presvukla se i zajecala. Jusuf se gorko pokajao. Jura nije mogao da dođe. Nenada su streljali. Olovnim rečima prekora.

Raku su iskopali odavno. Nečastivi se bavio pisanjem proglasa i popisa. Danima su mrtvi širili ruke i tražili pasoše. Neupokojeno voće trulilo je pod stablima. Trava. Sunce. Potok. Aska i vuk.

Mitovi su se postideli. Niko nije primetio. Slona su raskomadali i odneli mesaru. Kosti su plesale kraj vatre nove krezube pesme pobede. Majka je utrnula između zavese i stakla. Gledala kako se hvataju za ruke. Kao slamke.

Pokušao sam da potrčim ka jabuci. Konj nije bio dovoljno radoznao. Trka je bila rešena. Ništa nisam razumeo. Osećao sam večnost. Mrav se nasmejao i zgrabio mrvicu. Kiša nikako da probije kožu proleća. Zrno se rasanilo. Od kapi kiše. I zarilo u oblak.

Otac je sagledao svet progutavši lek. Za samoubistvo. Odlazak nije bio pripremljen. Ekranskim lažima nadomestili su ukradeno kamenje. Most je zabranjen. Mehmed-paša negoduje dok šeta ulicama velegrada. Kaže mi da je ostalo samo ćutanje. Pomislim na citate i froncle.

Rezanac istine zastane mi među preponama. Nedostaje Marina. Bledo ranjeničko meso lica plače. Šaka pružena u neizgovor muklosti. Bolovi. Paviljon za sakate. Drobi se luk. Tačno u zlatnom preseku. Vidim pada.

Točkići na invalidskim koolicima škripuću. Izvijeni hodnik je majka. Otac gura kolica. U podrumu nastanio se beskraj iza kvadratnih vrata. Tamo su stopala hladna. Palac se pretvorio u čiviluk, za na kartončiću ispisano ime.

BLEDILO

Iz glave mi raste trava. Iz trave rastu suncokreti. Iznad glave kruže četiri oblaka. Nada mnom sija sunce. Otac svakog jutra šiša moju glavu. Majka zaliva oblake. Vodoskok u dvorištu je rumen. Nebo je opet postalo zastava. Druginih boja.

Nenad je sinoć dobio batine. U školi. Udarali mu šamare grbovima. Muselim je stajao postrance. Ćutao. U nadiranju psovki i ispljuvaka. Posle su mu nabili zastave u gubicu. Nenad je postao tanak kao plakat. Ispušato je glasove na vetru. Nešto kao „piiiih-phiiiih”. Deca bi rekla „ropac”.

Majka je sanjala. Da je otac. Skinuo sa sebe naslage dedovina i opekotina rakije. Došao nasmejan. S borama skupljenim u vreću. Seli kraj ognjišta i palili. Jednu za drugom. Redom. Otac je nakon toga otišao. Majka je naprasno umrla. Glatkog nasmejanog lica.

Kuća je danima smrdela na kleku. Čučao sam u ćošku i posmatrao senke. U mržnji svađe. Majka i otac. Stopljeni šamarima, vikom i suzama. Kažu da je vreme teško. Sada nema nikoga. Muk neke smrti. Nejasne. Kolena stenju.

Izolovan od ostatka sveta osećam. Sigurnost treperi svećom. Vetar je blag i vlažan. Kao jezik psa. Juče su granate napravile revoluciju. Sve je eksplodiralo i vratilo se izmenjeno. Na svoje mesto. A sutra dovode sumnje na klanje. Pozvali su odabrane. Nejasno je bilo zašto znakovi određuju razlike. Život ili smrt. Svejedno. Sličnost. Tren je naoštren kao sečivo. Sumnje će uzalud roptati. Sveća se prene u trenu. Tren se uvuče u rukave.

Moj život je maslačak. Rekla je Marina. Pogledala je dole. U grad. Ulice su krvave. Masline bez lišća. Kasablije slave mesojeđe. Sunce prodaje pečurke. Bludnice odmahuju rukama. Prolaznici hodaju na bajonetima. Perjanice se ogledaju u izlozima. Razlike su postale nevidljive.

Kada se otac vratio. Majka je bila ucveljena. Zmija pod pragom obradovala se. Poslužila rakiju. Stajao sam u novoj uniformi. Bila je slepa. Moja i krvava. Kažu da rat diše duboko. Najdublje. Bio sam udahnut. Nisam osetio.

Da mi iz glave raste kamen. Paperjast. Siv. Kao tuga. Iz tuge raste hladan mir. Iz mira tupa večnost. Iz večnosti zev i zjap. Iz njih raste nesjajna predstava. Nešto kao otac i majka i ja. I Marina i David i Nenad i Jura. Svi nejasni. Bledi.

KUPANJE

Nakon milenijuma provedenog u sobi. Saznao je kako razgovaraju pauci. Kako se lepe muve. I miluju mravi. Kuda su se uputile pukotine na zidovima i plafonu. Saznao je da otisci na vratovima ne blede. I da će ordenje opet doći po svoje.

Majka je skuvala poparu. Iznad krova zabeleo se dim i postao očev brk. Osmeh nad kućom. Zatirali su danima kišom. Trebalo bi se iznova roditi. Uskočiti u reku. Odšetati do Marine. Pozvati Đavola na partiju karata. Izvaditi kolac iz čeljusti. Promeniti prostor. Nacrtati novo vreme.

Raspojasan istrčao je na vodu. Padala je kiša. Nije se plašio da će rafali zaparati površinu. Gledao sam s prozora. Odustali su. Uskočio je. Osetio nagli priliv jeze. Koža se skuplia u konkretnost. Telesnu čvstrinu. Znao je. Da je preživeo. Ožiljci se zablistali. Tupo zaparali vazduh. Ostavili trag u vodi.

Plakat na mostu odustao je od zalepljenosti. Obukao je kupaći kostim i skočio. Nekoliko godina niko nije znao šta treba činiti. Kosti su se nagomilale do oblaka. Oblak je stao. I kinuo. Ispala je čitava šuma oštrih očnjaka. Meštani su upali u paniku. Vekovi su se povampirili. Izvadili kame i sekli kroz zidove. Domaćice vrištale pod šamarima muškaraca.

Nad površinom skupile su se mušice i gombice topole. Pustio je da ga za tren ponese. Osećao je da ga iz dubine vuku ruke utopljenih. Bio je miran. Hranio se zaustavljenim trenom u grudima. Odvezan.

Iznad šume plavo se hranilo zelenim. Voda je upijala oblake. Potpuno nag prepustio se reci i utopio. Kasnije, mislio je da san nije dobar. Uskočio je opet. I vreme je curilo iz sunđera. Na tabli. Krede su pucale od smeha.

Majka nije mogla da izdrži. Karte su se cedile iz svih očevih kaputa. Tanjiri emocija naprsli. Ognjište se postidelo i zamrlo. U prozoru majčino lice, osmehuje se. Bore isprepletane u kotaricu za minulost. Umrla je dvaput. Oba puta za njega.

Okupane suncem i svežinom jutra životinje su potrčale ljudima u susret. Dočekali ih noževi. Krvavi od svežine minulog raspamećivanja. Zamenili su tela nedužnih. Nevinima.

Plutao je neprimetan. Promicali su gradovi, ljudi, običaji, tela. Zaronio je i zaplakao. Suze nisu bile vidljive. Kišilo je. Neprestano. Okupan skliznuo je Marini.

Bila je lepa. Bleda. Mršava. Zračila kao senka.

TRENUĆA

Dodirnula me je rozikasta izmaglica s vrhova njenih prstiju. Osetio sam se krhko. Kao inje. Žmurio sam. Primio zaustavljenost disanja u tirkiznoružičastom. Bio je tren. Zaborav. Prolaznosti.

Otac se tih dana intenzivno pretvarao u orman. Čučao je u ćošku i samosažaljevao suze. Svojih svelih obraza. Majka je uporno skupljala bele latice. Kao pljosnate kapi. I sakrivala ih pod skute.

Posmatram gomilanje vremena u žutilu zidova. Fleka mi se obraća prosuto. S jorgana. Ne razaznajem. Postupno posustaju šare na zavesama. Iza stakla je dvorište. U njemu proleće. Deca se smeju medvediću prinuđenom da pleše.

Vojnike su već odavno odvezli u kasarne. Kasarne su obukli u zastave. Zastave su bile tuđe. Kao novo nebo na starom. Posmatrao sam i čudio se promenama. Promene su donosili uz novine i hleb. Jutro je i dalje, ipak, strepelo od sebe.

Orman je duboko disao čitave noći. Škripao je zubima predačkih šarki. Latice su grickale majku. Kikotalo se. Stenjalo je. Nikako da svane. Iznenada pojavili su se rođaci. Pivo se smlačilo u razgovoru.

Šuma je ugostila slona i njegovu ženu. Osnovali su porodicu kraj potoka. Iz porodice je iznikla kućerina. Slon je mirno gledao. Žena je postajala devojčica. Nedaleko odatle, u vremenu, iz zemlje iznikli su gejziri i vuklani. Predeo se promenio. Most milovao reku.

Rođaci su ispekli đavla na ražnju. Pohabane špilove seckali su i puštali niz reku. Zelenilo je hramalo učestalije tih dana. Sročene mehanizme popili su uz rakiju. Puščane cevi štrčale su iz još svežih grobova.

Jutros me je dodirnula. Izmaglica. U prozorskom staklu. Njeno zamišljeno lice. Osmeh. Izdiže tirkiznoružičasto dete i prima na grudi. Prostrano oko. Zavesa je odneta na pranje. Juče okupan nakon milion godina. Čekanja. Kikotanje. Sveta. Napolju beli se voćnjak. Kao oblak. Vejanje latica. I vazduhom tačkasti plašt.

Otac je primio na sebe ormansku muku. Majka skupila sve latice iz voćnjaka. Svetlo nije ulazilo danima u kuću. Govorili su sramota je. Mnogi iz sela bili su zaklani. Poslati u neznan.

Ona je sve vreme lebdela. Kao neizgovorena blaga reč. Šapat. Nad mojom posteljom. Na mom ramenu. Izmaglica u prozorskom ramu. Mlečni dodir prsta. Ili puta. Van. U rozikasto.

ODSJAJ

Udahnula me je mrlja. Iza se nalazilo bespuće besputnosti. Eteričnost osećanja ništavnosti. Ujedinjenost. Smaknuće glave. Trpeli smo zastavamama naroda. Zavladale su narodnosti. Vekovi utrnuli gvožđem. Rafalno. Popreko. Horizontom.

Tri puta sam šapnuo: „Hvala ti”. Držala si me za dlan. Neverujući u državnosti. Nisam video da si svoje slepilo. Savladala. Iza i preda mnom kruže musave košulje robijaša. Grad se lenjo naslonio na obod padine. Oseaćam smrad ribljih utroba. To bi trebalo promeniti. Odabirom oznaka na tastaturi. Očišćenost.

Zrak tumara gnjilim predelima hvalospevnosti. Trud za smislom. Kornjača uzdahne. Kolac se trgne. Lišćšće ostane nedoumično. Zrak sunca je svetlucava petlja. Kao rep zmaja.

Zvezdani zrakoplov. Ne. Naučili su nas da kažemo avion. Brod. Letilica. Ljubav. Naučili su nas da govorimo njihovim okvirima. Kamen nikada. Izlazim. Tamo se šunjaju nagoveštaji. Otvaram čula gustim mirisima. Smoli dodira.

Majka je odustala od istine. Otac je pristao na floskulu. Modrice su se propile i zajahale nevine zalogaje. Voćnjak trne u odrazu prozorskog stakla. Džak reči je prazan. Sumor se snalazi poput sunaca u zalasku. Tone. Progutan vrhovima planina. Ne želi da bude mrlja na sopstvenom detinjstvu. Odjekuje. Šumom. Trpi. Spoznaje. Teorije nabijanja kolca. Muku. Patnju rođenih.

Sinoć. Dok su zvezde kloparale. Usnio sam sebe. Menjalo se. Nije dalo sebi mira. I jecalo je bajonetima. A zastave? One su podigle suknje i zapištale u novim pasošima kao vozovi.

Jedan čovek je bio suprotnost sebi. Sasvim sam. Rođen da bude bačen. Zabrinut za ishod. U kamenu nevajane ruke. Taj je rekao lakoću. I nestao gutajući lek.

Plutam. Kroz prozorska stakla pogledom. Latice. Crne od kocke. Popušenih očiju. Nije to slepilo. Nego datost. Igrati se s Đavlom. On ima sve, za gubitak već spremno.

Šuma se smeši. Lastavica uporno sledi sebe. Reka raste. Kolac trne. Tren prestaje da traje. Ulovili smo sebe. Nemamo šta da kažemo. Imamo li kuda da se vratimo? Stari životi izjedaju. Mladost. Kuda to? Ovu bezširnu vodu? Nepojamnost gricka. Latice. U cvatu. Talasi golicaju trbuhe oblaka.

Nebo se kikoće nad nama. Shvatamo da mladi smo.

DLANOVI

Gledao sam kako odlaze. Odvodili su. U maglu. Sakriven iza kamena pokušavao sam da izvirim. Dovoljno da joj ugledam lice. Kamen se uvećao. Ne mogu da prebacim pogled. Preko njegovih hladnih leđa.

Autobusi su hrđavi. Sedišta pocepana carinskim pregledom zastava. Ljudska lica žute u stranicama starih novina. Strah pretvoren u izmaglicu. Duboki tragovi vozila, stoke i koraka u blatu. Nestajanje.

Sinoć na mostu razapeli su varoškog pijanca. Suviše je znao o letu ptica. Govoru mrava. Paukovim mrežama. Razgovoru sunca i biljaka. Pre no što je izdahnuo uzviknuo je: „Majko!”. Iz reke izvirile su ribe. Zanemele. Kao kada se oduva maslačak. Raspršio se prostor.

Marina je obukla crveni šal, kafeni kaputić i bele hulahopke. Trudila se da ne obraća pažnju na režanje naredbi. Lavež s povodaca. Pazila je da listove ne isprska blatom. Onda, odjednom, usledila je grubost šake. Pad. Plač.

Bolničarka upravo donosi poslednju večeru pred otpust. Momci su veseli. Pevaju pobedničke pesme. Imam jednu ruku. Držim svet kao želju da se pridignem i pročitam neotvoreno pismo. Krevet je magnet ispunjen znojem.

Otac je poslao reči. Ušetale su u kuću i poručile da redovno primam batine. Ako sam neposlušan. Majka se nasmejala i pogladila me po glavi. Bašta je mirislala na poslednje leto. Tek okupan. Podsećao sam na fotografije buržoaske dece.

Često imam osećaj da me neko posmatra iz prikrajka. Dok ćutim, ležim i žmurim. Posebno kada nastupe grozničave noći. Čujem glasove iz zidova. Senke pretvorene u kinematograf. Ponekad bunilo savlada oštrice bolova.

U šumi je mirno. Kad pucanje zanemi. Crna okna na zapaljenim kućama krezube se kao zacerekana starost. Livada je osunčana. U daljini oblak se odmara na trbuhu brda. Žena zaliva vinograd suzama.

„Most jeste mostojan”, razmišlja Mehmed paša bunilom nargile. Njegova ideja je kao mocart kugla na jeziku gojenog kapitaliste. Šeta kasabom. Kao duh. Razgleda ostatke šedrvana polomljenih udarima granata. Po dvorištima. Raskomadane dečje zanimacije. I vojnik utrnuo u pozdravu.

Moje misli oblikuje njena slika. Leto je. Sakriveni u Jusufovoj bašti drhtimo. Koračnice kidaju latice s višnje nad nama. Pada mekan beli sneg. Rubom usana. Golicavo. Primamo pahulje. Dlanom u dlanu. Žmurimo.

Odvedeni ka sećanju. Ka magli.

PROZIRNOST

Nisam znao da su se voćke prenule usled naviranja. Golicavih dodira. U bašti. I šaputanja. Bilo je leto. Vladao je mir. Uniforme su se šetale ležerno. Ćaskale o pobedama. Mrtvi nisu bitni. Niti zaboravljeni. Sada je mirno.

Gledamo senke. Pupoljaka. Procvetale višnje. Na licima. Dok ćutimo. Sanjamo odlazak. Granice su se proširile. Naglo. Eksplozijama krvi po blatu. Veliki planovi za budućnost. O njoj se veoma govori. Dok spremaju pištolj. Iz nove potaje.

Marina je Muselimu poklonila ručni sat. O tome mi priča. Sada, dok još sam zdrav. Uživam u trenutku. Naknadno. Vraćen. Nesvestan govora. Treperi svetlost kroz stvari. Prozirnost. Uhvaćen sam crvenkastom mrežom. Njenih kapaka.

Otac se naglo vratio. Nesvestan da je poginuo. Ušao je u kuću i tražio da pije. Majka se zagrcnula. Progutala crno klupče vunice. Seo je za sto i prozirnim rukama hvatao čašicu satima. Uzalud su dolazili da mu kažu. Nije čuo. Miris gluvog blata. Iz svog šinjela.

Sutradan su čoveka skinuli s kolca. Bio je nasmejan. Straža je oprala šake u reci. Zagrmelo je. Neko je bacio kamen pod most. Reka i nebo zamenili su mesta. Most je vrisnuo.

Želim da dodirnem njene obraze. Meki kao šećerna vuna. Gleda u stranu. Horizont tačkasto treperi u krošnji. Povremeno me zrak sunca zaslepi. Kinem. Ona je osmeh.

Odavno u sobi nema igračaka. Zidovi su beli. Linije na plafonu ispisuju ritmove bunila i znoja. Reči. Još povraćam reči u grudi. Cure iz mene. Ne vidim ko ih skuplja. Neko proziran. Mirišljav.

Kamenovali su je juče pod mostom. Oduzeli sve. Bila je gorda. U njoj su njihovi gresi. Blud i sluz. Učini su to iz vernosti. Supruge su mahale lepezama. Bilo je toplo. Nije izustila ni reč.

Kao zbunjen samim sobom. Sedeo je i ćutao. Nismo ga dirali. Uzdahnuo je i izašao. Vrata nije primetio. Gledao sam kako nestaje. Njegovo telo bile su trave i cveće. I vazduh. Providan. A crn.

Marini se učinilo da smo živi. Već hiljadu godina.

KRLJUŠT

Prostorija u kojoj ležim je linija. Hodnik. Rasut i sabijen. Brzina putovanja. Nova granica nedodirljivosti. Ispružena šaka ka plafonu. Zamišljam da mogu da dodirnem. Svet. Nisu me dugo primoravali. Da lekovima. Uvidim.

Majka je buncala nekoliko noći. Očevi zločini na frontu. Dozivala je njegovo staro ime. On nije lice. Okrenuo je leđa. Dlanove. Hoda unatrag. Usisava rafale u grudi i bljuje ih ka neprijatelju. U njenom snu. Nemrtav. Neubijen.

Jedva sam se uspeo pridići. Reka miruje u prozoru. Čovek stenje na kolcu. Deca puštaju krezube zmajeve. Vojnici menjaju zastave smejući se. Šuma je setna. Setio sam se dečaštva. Prozirnosti. Odmetnika. Straže. Kraj reke.

Zaboravivši na bolest ishodao sam iz kuće. Kao Mesec. Zalutao iza fasada. Preslikavao se bleskom na prozorima. U zenicama prolazinka stanuje muka minulih vremena. Grad pritiska oblak. Ogroman je kao imperija principa. Nepopustljivosti. Inat pucnja.

Noževima nalik na majke podrezivali su neposlušne. Jezike. Menjali plakate. Vikali i klali. Stoku. Prinosili na žrtvu đavlu. A bogu. Sinoć. Doneli sina prebijenog od rakije. Mene. Majka je znala. A ćutala. Rekla da sam. Ja. On.

Muselim odlazi na istok. Naredili su. Provetravanje. Vere. I neverice. Mrtvi znaju za naše nove muke. Mrtvi znaju da jedu vreme. Bez posledica.

Most se uporno prelistava u vremenima. Čita se plakatima. Ratnici su isti. Epolete se menjaju. Tih dana svako je u srcu skrivao rikošet. Ljubomorno čuvao ranu.

Marina nije dolazila. Bili smo u karantinu. Odrastao sam. Brojim ožiljke na ruci koje nema. Imam pismo. I nadu. I voćnjak na grudima. Reku u dlanovima. Raku u očima. Razorili su nas.

Soba je nevetrena. Insekti su se uvećali. Posteljina je žuta od prisustva. Nekog poznatog tuđinca. Nije sve kako je bilo. Ne razaznajem reči. Među fronclama rečenica. Prosutim svuda po meni. Po sobi. Po maštanju i želji.

Otac je došao da ih skupi u vreću. U njoj su bili zlatni zubi i jecaji. To nije više bio on. Majka je pretučena cvilela kraj ognjišta. Neki jezivi glasovi ugazili su travu u avliji. Otac je bio samom sebi.

Hladnoća vode upila je pomisao. Da je bol sveprisutan. Plivam ka njoj. Bila je nedostižna. Svakim zaveslajem ruke kvarila se predstava. Zaronio sam. Udahnuo. Ribe su bile tužne. Svetlucave. Optočene ljuspicama svetlosti.

POSVEĆENOST

To što me čini mnome. Nije. Za oduzimanje. Metak je bio suviše uporan. Imao imena. Davanje je bilo smišljeno. Tražeće. Iluzija pakovana u namernost. I doslednost. Pucnja.

Majka je postala predstava. Smrknuta haljina iluzije. Otac je izgubio sve. Bitke. Nisu videle sebe. U voćnjaku. Oblaku. Svila krvave svetlosti. Nije njihova krivica. Krvica. Sukrvnost. Zavađena jezicima religioznosti.

Veverica ne mora da razume lešnik. Cvet nije tu da bi hvatao zrake. Pčela da zuji let. Osvit nije sročen da bi zvučao. Uvek su glasovi značajniji. Od svojstva. Ja nije dovoljna samoća. Čuvstvenosti.

Pomerenost dodala je nesigurnost koracima. Slona. Đavola. Rečima. Nikuda. Kroz opiljke. Viđenog zla. Nem je. Jezik. Prikovan za postelju. Snatrim. Ružičaste prsti. Most. Ti. Njegovom iluzijom. Gađam poente bez mesa. Mesta. Tvoje telo. U mom jeziku. Mislio sam. Prisećao se.

Plakati vremenom progovore. Neizgovorenosti. Halucinacije. Ambicije da podarim. Most. Sliku mosta na vodi. Ali oblak izmiče. Odnosi paperjastu maglu nadanja.

Ljubavi.

Ako tebe preživim. Postaću zgarište. Veselih. Bolova. Turistička destinacija nečitačima bilborda. Odakle toliki otac? Teatar. Kad majka cvili u nedostatku. Grad se uvećao. Nadrastao svaku stranicu istorije.

Ljubavi. Smrt gleda iz ishoda. Kida konce rozikaste. U neoposredu pokazane. Cvet ne bi smeo da raste. List ne bi udahnuo. Pčela ne bi znala. Da nije tebe i mene. U tome. Toga u nama. Svega u svemu.

Granatu su isporučili kao oblak. Zamenjene ideje. Ubiti jeste. Pojesti pred radni zadatak. Vremena su se pomešala. Ljubav. Vera. Ništa. Život koji živim. Utopijski. Ravan kao postelja. U bolovima želje. Da ustanem. Utopim se. Sperem znoj.

Čiji su namreškani obrazi oblaka? Čije su treperavi dlanovi lišća? Čije je svetlucanje na vodi? Čiji je let vilinog konjica? Čija je ova želja koja cvili? Da sve zagrli. I pusti.

SKAMENJENOST

Raspojasani zraci razbludnosti zahvatili su svaku poru. Diše teško. Pojas od svile. Kao slonovski trbuh. Kamenje počinje da spoznaje glatkoću. Rečnog toka. Zadovoljan je. Krvavim očima. Tuđinca. Svetac možda. Naših vremena.

Halapljivo. Kopali su jame. Danima. Bombardiranje nije prestajalo. Da trese stropove. Tračnice su se zavezale u pletivo. Klot. Frket. Klot. Frket. Klot. Šarali su po telima. Ostavljali krezube tragove. Obesti.

Moram da znam šta radim. Svaki tren dragocena je nit mogućnosti. Uzeti im novac. Bilbordima. Cestarinama. Pelenama. Alkoholom. Dobro je što. Sam. Tu. U portirnici. Članska karta izbrisala je sve. Razlike. Jednim plakatom.

Muselima niko nije posećivao. Nema kome da piše. Mislima oblikovanim u sećanja posećivali smo ga. U prošlosti. Gde ga nije bilo. Tuguje sam. Minarete su skratili. Majku odveli. Moju. Njegovu. Nečiju. Glasovi su mučni.

Jama cvili. Oblak isparava nebu pod nokte. Crvi nagrizaju neizgovorene reči mrtvih. Tetovirani znacima preživelosti. Radujemo se disanju. Ostale je proždrala rupa iza sela.

Otac se kockao danima. Karte su se cedile mirisom rakije. Niz dlanove kompanjona. Majka ih služila. Knedlama pokornosti. Pogačama od mojih dlanova. Pokornosti. U nemilom ćutanju. Domaće životinje gledaju.

Iznanada doneli su vesti iz zavičaja. Jabuka je procvetala! Skočio je s bolom u stomaku. Godine odlaze iz krvi. Otrčao je u naručje posedovanih žena. Gladan. Dodira. Prenesen u ambijent detinjstva. Kraj reke. Saživljen s bolom.

Ubrzano mi lupa. Srce. Sklupčano ispod žice. Bez apetita. Gutam kratke intervale sunčeve svetlosti. U prozorskom oknu. Jedna muva čeka. Na plafonu. Pauk glođe linije. Dolaze i odlaze zapitani. Sopstvenim putevima.

Marina je skinula poslednju misao sa čela. Iz oka iscurelo joj zrno mora. Poljubila. Nadolazeći vetar u kosi. Laticu na oklopu kornjače. Violina se čula u tišini. Između kanonada. Šuma postaje ljudsko biće.

Znao je da mu povratka. Nema. Tamo. Zato je zamišljao. Predano. Most. I gradio iluziju stvarniju od reke. Gradio je sebe od opeka svih budućih koraka. Plakata i reči. Na kamenu. Od kamena. Glavom ispod ramena.

PLATNO

Ponovo spušten na površinu. Kao platno na vodi. Posmatram jorgan od reči. U sebi. Napolju. Čujem: prolaze. Komentarišući okolni svemir. Orahova ljuska. Sabilo se moždano ćutanje. Belih trunčica pljuvačke. Na rubovima usana.

Možda ću izaći. Iako mi ne dozvoljavaju. Da podignem reč. Kao pesnicu. I zakažem pregled. Kod vrača. Danas svi svraćaju. On zna kojim putem vodi nevericu. Dlanova. U sigurnost. Nauke. Navike.

Siroče poslednjim rečima rafala cvili nabijeno na kolac praznine. Nastale u vazduhu. Nakon bombe. Ruke su cveće. Pokošeno. Zjapom hladnih kama. Kidali su devičanstva u mekoti šumorive reke. Niko da kaže: istovetnost boja. Topline. U belom. Skinutih zavoja.

Zavareni šavovi metala. Na crkvenim zdanjima. Neraskidivost. Granate. Kidljivost. Neba. Blok kamena na bloku kamena. Izvijeno lukom pogleda. Nad mračnom rekom. Pobegao sam. Ne znajući čije reči me opisuju. Prizor. To je jedina istina. Zašto mi dodaje duvan?

Pa nju su batinali danima. Mekim šamarima neizvesnosti purpurne sudbine. Slušala je kloparanje tračnica. Disanje okolnih podpazušja. I krvi. Osušene na dlanovima krvnika. Zubi zacvile kada se zagrižaj popravi kod zubara. Žena koje nema.

Meni, iako nisam. Sve to je šedrvan. Sevdah. Popevka. Moba. Dodole. Tužbalica. Razapete ruke. Učenici. Ekseri. Cepaju u svim pravcima. Kroz žile. Straža drema. Dečak se bori s rečima dobrote. Pauci. Mravi. Reka. Rekla je da nema šta da pruži. Zato sada nosi šareni kupaći kostim. Televizor. Oštre. Jatagane želje. Nisam to?

Tkanina sačinjena od glasova danima na jaborlu prestupa. Vijori se. Granica. Dali nam kao obzorje smislenosti. Kao zvuk. Škripi kreda po tabli. Mi smo bili sunđeri u plitkim dubinama plavih mora. Crvenim zrnevljem korala. Tamo sam sada. Miluju me rukom.

Njih trojica još uvek snatre o jednostranoj sobi. Roditelji su radne obaveze naopako obukli. Mecima pucali u nebo biologija. D kao David. M kao Muselim. N kao Nenad. J kao Jura. Municija vremena. Podloga puteva.

Platno? Svetluca. Na vodi. Kao svest nad svojim. Telom.