Ubiti
svoje lice u dalekom blatu propalih sličica.
Tapkali
smo se u detinjstvo
Ne znajući
disanje da kratkotrajno je poput malog odmora
Uzimali
smo tela dragih profesora.
Ponori znanja i Odeta sakrivali su se u nedohvatu
Razorenih
udova. Sujeta nam je bila put.
Danas.
Kao i pre. Nemimo pred pitanjima beskraja.
Ne znamo
da se sve to zove bajkom.
I da
životom nećemo ploviti.
Krv.
No comments:
Post a Comment