GODINA U PET KORAKA
(fragmenti iz Onironije)
UBRZANJE
Nema šta. Sve je postalo mnogo aglino. Sve se ubrzalo kao u snu. Događaji pretiču jedni druge, ne znaš na koju stranu da pogledaš. Ubrzavaju se pregovori, decentralizacije, prosečne plate od 18.000, ptičiji gripovi koji nas zaobilaze u širokom luku, trovanje od pre sedamnaest godina koje se tek sada pojavljuje da kaže kako smo pod šifrom Černobila zarad proširenja dubine nečijeg džeba sisali i živu i radioaktivnu prašinu. Ubrzavaju se i pripreme oko hapšenja, isporučivanja, zaokruživanja. Banke proširuju kredite sa sve prigodnim raspevanim diskom, radikali izlaze na miting, na današnji dan predao se Šeki, objavljen Manifest komunizma, i čudne li podudarnosti? Ma ne: ubrzalo se sve. Rekao bi čovek da neki novi elan vital zahvatio celu Srbijicu. Sve se ragoropadilo, sve se usprckalo, sve se uzjogunilo, dolazi proleće, pundravci se tegle u guzicama, raduje se sve živo i neživo, raduju se premijeri, guverneri, zamenici, raduje se Haški tribunal, raduju se Albanci, raduju se radikali, raduju se svi, samo ne ja.
Ja sam kao i uvek sjeban. Do zla boga. Mene to sve nikako da dodirne. Nikako da me potpuno obujmi, pa da se sagledam iz nekog od tih presrećnih tokova, da ne kažem tikova. Totalno sam potonuo u apsurdonst egzistencije. Nemam ni dinar. Nemam posao. Nemam ni dan staža. Radim deset godina. Nemam gajbu u kojoj razmišljam: „Ala se sve ubrzalo! Ala se sve razoropadilo!” Oživele i šuma i planina i ne daju Ratka Mladića uprkos probnoj sondi od pre nekoliko dana na jednom od ovdašnjih nacionalnih medija. Uhvaćen, nije uhvaćen, predao se, nije se predao, hoće piški, neće piški, hoće kaki, neće kaki – a sve već toliko usrano.
Ubrzali su se i dedlajnovi za saradnje, ubrzala se i inflacija, ubrzao se svaki uspeh vladajuće koalicije, ubrzao se Zveki sa Legijom do mesta atentata sa sve žandarima, i prosto nije mogao da zadrži ubrzani osmeh od ubrzanja, a ubrzani radikali natovarili autobuse, isukali zastave ko mačeve, vetar ih nosi, vetar ih ubrzava toliko da u prolazu ne mogu da razaznam ni jedno mlado lice iza stakala, toliko da razaznajem samo naborane obraze prvog, drugog, trećeg čiče, zemljodelca ili bravara ili kožara ili mesara. Nemaju ljudi pametnijeg posla, pa udarili po vetrometini. Vetar daje ubrzanje, pa se pretvorili svi u jedan glas, u jedan stas, u jedan lik i jedno delo: neveseloveselo.
Ubrzalo se sve. Ne mogu da ispratim nagomilavanja, nadrastanja, nadprepucavanja, nadlagivanja, nad-dogovoranja, nadrealne realnosti, nadovoga i nadonoga. Premijer se udostojio da ubrzano dostavi pismeno saopštenje medijima, da ga ubrzano prenesu građanima, tj. narodu, o tome kako moramo ubrzano da ostvarimo sve što je trebalo već da smo ostvarili, pa se moramo još više ubrzati ne bi li smo zadržali poslednje mesto, u poslednjem vagonu za Evropu.
Nema šta. Sve je postalo toliko agilno da se ne može ni obuhvatiti mislima. Rečima, sintagmama, pasusima. Kao linjak koji patki prođe kroz kratka creva, meni akcije Ministarstva Stvarnosti prolaze kroz glavu, i ma koliko se trudio da ne gledam televiziju, ta agilnost ubrzavanja me pretiče. Ne može se stići, osećam da zaostajem, da kaskam, da mi od brzine galopa glupost opet baca prašinu u oči, od koje ne vidim da će bajka trajati ukupno najmanje još šest godina, i da je barem ostalo dovoljno prostora da se manervrom kontra-kamikaze izbegne pozitivno delovanje ubrzavanja, od kojeg se ubrzalo sve – da stane što pre.
PROSECANJE PRESEKA
Prosečan dan uhvaćen u ranom martovskom suncu obećava naročito ako je iznenadan i ako se nije mislilo o politici godine prolaze razgovarali smo uz treću kafu u tuđem stanu sa poznatim nepoznanikom o našoj sreći ako je uopšte bilo reči o sreći možda mislimo da samo srećni da mislili smo i srknuli istovremeno svi i zamišljeno gledali u poljanče kroz vrata terase gde se klinci batrgaju na suncu od kojeg ponekad može da ispadne i trunčica dobrog raspoloženja za prijatelje željne slobode željne para željne odahnuća kao mrtvi smo i kao živi smo i ne nadamo se promeni politike dosta nam je dosta mi je kaže ogorčeno i guta soc i kaže staviću još jednu pa onda krenite i kaže otići ću preko u Temišvar da pišem o banalnim stvarima dosta mi je dosta mi je gluposti isprane glave i mozga koji nijedan omekšivač neće učiniti ponovo ljudskim posle dvadeset godina rata kaže kaže kaže i stavlja vodu opet vičući na komšije starce zablenute u slike politike prazne glave dosta je pogledamo se i kažemo istovremeno mogli bismo zajedno dolazi i psuje radikalno državu koja mu ništa nije dala prema kojoj ne oseća ništa koju mrzi da mrzi je i primitivce bogove rata koljače isprazan pasoš prazne džepove smorenu kevu previše na štekanje fokusiranog ćaleta m-r-z-i-j-e! kaže a i ja dug sam odužio i ne govori mi da ćutim uzrujan sam matora ćutao sam u askari na minus 25 i pun mi je kofer ćutanja i krivice za sve što nisam uradio on kaže slaže se on kaže da smo pizde ti kažeš da jesmo zato što nismo otišli na pranje i branje da ostali smo obezvoljeni da gledamo kako tzv. elita preuzima kontrolu pseudostima grabi grabi grabi sve više i više je fensera parfemi gluposti sujete nezajažljivosti bezobzirnosti dosta mi je kaže to su ratni zločinci iz vukojebine oni su bre još u srednjem veku bre oni sprovode istragu poturica bre oni mi se gade zašto smo se rodili ovde jebote lepo je rekao rambo amadeus mora da smo nešto žestoko zgrešili ili smo samo ipak glupi jer volje nemamo da odemo na pranje ili branje pun mi je pune su mi prepone neke gadne depresije koju više ne mogu da zadržavam preseći ću treba mi viza treba mi malo love da budem na suncu i ne razmišljam o večnosti ne želim da živim ovako kažeš ne želi da živi ovako kaže ne želim da živim ovako kažem ne želimo više japije brokere menadžere žderonje direktorske licemerne politikantske pičke umetničke klanove naša svest meandrira široko iznad preseka i ko je ostao pita ko je ostao samo neki fenserski polutani ili bezvoljnici na vutri i alkoholu dok ljigavi drljaju drpaju guraju nogu u usta svakome kažeš odlaziš želiš da negde na drugom mestu budeš prosek iznad proseka samo ne ovde gde je ok gurati ljude u samoubistvo i sve najluđe nije kažnjivo oduzeli su nam sve mrzim ovo mesto ove ljude ovu zemlju mrzim i boli me uvo za Kosovo problem je počeo pre nego što sam se ja rodio moj život ne traje 600 godina moj život se gubi sada sada sada sada sada ne želim da postanem starac u gerontološkoj državi on kaže gledam skijanje on kaže gledam histori i diskaveri on kaže imam još dva ispita on kaže on radi on ne može mi se volimo barem prosečno sporogorljivo besparično željno on kaže dosta je koljača vređanja lopova drpanja on kaže ne mogu on kaže da odlazi bez tačke ili zareza odlazi da se ne vrati šta nam je dala država u glavi se sužava svest ej u džepu se sužava promrzla šaka i nekoliko dinara kaže ej jadni smo kaže glupi smo matori zato što ne lažemo i ne krademo e tu smo grdno pogrešili.
HIPNO-PETRO-RAFINERO-GOGIČNI TRIP
Ma, samo mi se čini da sanjam – razmišljam dok posmatram kako se na plafonu mradaju spodobe preslikane iz dnevne politike. Ma, samo mi se čini da sanjam, nisam zaspao. Evo, lepo gledam u plafon i posmatram. Za jednu treperavu fleku čini mi se da baš izgleda kao premijer. Čita neko saopštenje. I gle, stvarno. Još kao da mi namignuo. I ponovo se trgnem. Ma, ne spavam, ne. Samo mi se učinilo. Samo pokušavam da zaspim. Izgleda da sam upao u hipnagogično stanje kada se svašta dešava u svesti. Ma, sigurno je to, ali kad sam pomalo zatvorio oči, ugledam ispred sebe lik premijera kako mi namiguje. Lepo namiguje i sve kao da nešto šapuće, a ja se u nedoumici napinjem da čujem šta, ali ne mogu. A baš lepo izgleda, pomislim. Baš lepo izgleda. Na njemu sve neke ženske prnje. Lepo utegnut korset, velika plastična ruža sa desne strane, grudi sveže izbrijane, ma, izgleda kao francuski travestit, i namiguje mi, a ja se kao trgnem i pomislim: ma, samo mi se pričinilo, samo mi se čini da sanjam. Ma, ne sanjam nego tripujem opterećen dnevno-političkim sranjima. I samo što sam malo više odškrinuo oko njegova prilika se izgubi ka površini plafona. Nestane. Odmahnem glavom i pomislim kako mi se samo čini da spavam i kako sam vrlo nervozan što ne mogu da se odlepim ka nesvesti. I ponovo zažmurim. Osluškujem. Napolju krekeću žabe. Neka neuobičajena vlaga navukula se na grad i pritisla. Osluškujem žabe i svoje srce. Opet tahikardija. Osećam kako nadolazi i verovatno mi se zbog toga toliko uskomešala svest. I tako osluškujem i razmišljam kako još nisam zaspao i kako mi se privideo premijer. I samo što sam to pomislio, evo ga opet. Isto obučen, samo još i našminkan, i opet namiguje, i krivi usne kao tobož ništa mu nije jasno. Pomislim kako je ovo priviđenje zaista odraz nekog teškog poremećaja psihe kad sam toliko dozvolio da me remete moroni. Ali kako sam pomislio moroni, premijer počne da mi čita saopštenje: „Mi moramo da se zadržimo na kursu pozitvinih i legalno proverenih vibracija jer očuvanje naše bašte i našeg paradajza zaista ima najveću važnost jer se šljive ne smeju prodavati bud zašto. A što se tiče svih onih koji su po bašti klali, pardon, krali, i za to ostali nekažnjeni, mogu da izjavim da će tako i ostati i da ništa nećemo preduzimati, jer, elem, ni ne treba bilo šta preduzimati. To nije u našem narodnom interesu. A što se tiče saradnje sa zatvorima i sudnicama, svečano mogu da obećam da će se sav paradajz isporučiti pritvorenicima i njihovoj rodbini prema zdravim zaslugama i u najvećoj mogućoj svečanosti, povodom tih zasluga. I da se razumemo, ja ne ćutim. Evo govorim, i da se razumemo, ja ništa nisam prećutao i neću da lažem da čekam da nam nešto padne sa neba, nešto će nas sve preporoditi i upodobiti za buduće pobede i ustavnotvorne skupštine koje vam obećavam sada, i u vek i vekova, amin. I živela Srbija!” I kad je završio opet mi namignuo. Ali onako šeretski i malo je napućio usne u poljubac, a ja sam se sav zgrozio i prošla me jeza. Bože, da li sam homofobičan, pomislim i otvorim oči. A premijer se hitro izgubi u površini plafona. Ma, nisam zaspao – ustanovim još jednom i upalim svetlo. 4:30. Uh! Ala je rano! Oslušnem. Žabe i dalje krekeću. Vlaga je i dalje nesnošljiva i tek sada kapiram da nešto vrlo vrlo vrlo smrdi. Odem do prozora i skapiram da truju. Iza prozora se pojavi premijer, samo što je sada imao i glavu našeg gradonačelnika onako stisnuto nakalemljenu njemu pod bradu. Premijer kaže: „I zabole me kad ste nesposobni. To sam zaboravio da vam kažem”. Gradonačelnik na to potvrdno klimne glavom, a ja otrčim u WC da se ispovraćam. Sutradan vesti rekoše da je u gradu bilo otrovanih ljudi.
„KO JE KO I KO JE KOME I ŠTA SAM JA U SVEMU TOME?”
Sinoć sam razgovarao s Legijom i Spasojevićem, u snu. A možda sam razgovarao i uživo samo što ne mogu baš lepo svega da se setim, ali to nemojte da mi uzmete za zlo. Imam privremen poremećaj pažnje od vesti, pa mi se mešaju realnost i stvarnost, i java i san. Rekao bih da sam opet upao u Onironiju, i da zato ne mogu jasno da odredim da li sam spavao ili nisam. Čini mi se da jesam, a opet, ako pokušam da se setim da li sam ustajao da pišam mogu da se setim da nisam. Ne znam. Jedino što vam sada s velikom sigurnošću mogu reći jeste da se jesam sretao sa gorepomenutom dvojicom junaka, ali da nisam siguran da li je to bilo u snu ili na javi i gde je to uopšte bilo, i koliko puta je bilo? U stvari, i nije baš da baš i nije bilo...
Dakle, Lego i Spasojević. I dok za „gospodina Legiju”, kako kaže gosp. Čović, mogu da kažem kako je u mojoj predstavi ili snu bio vrlo ćutljiv, pušio tompus i žvakao Orbit žvake, Spaske je bio vrlo prijatan i razgovorljiv, iako nisam siguran da mogu da se setim da li smo išta razgovarali. Sećam se da smo sedeli negde, ali da li je to bilo u vili; mislim trebalo bi da bude, jer se na plafonu caklio odsjaj bazena; ili je to sve bilo na nekom drugom mestu, nemam pojma. Tek, sedeli smo negde i pričali...
Znam i da smo cepali viski marke Šiler i da je bilo oko devet sati kada je neka kurva, vrlo fensi sređena i mnogo dobra, donela lobe pevušeći poznatu pesmu jedne naše folk pevačice. Onda me je Spaske potapšao po ramenu i ponudio mi, pokazavši vrlo ležerno ka ogledalu, ali sada, verujte mi, ja se ne sećam da sam ikada bio tamo, vere mi neverovatne. Znam samo da smo pričali, a ovo što sada čujete, to vam je možda neko drugi rekao, pa ćete morati njega da pitate. Ja sam u nedoumici da li sam spavao ili sam sanjao. Ili sam bio budan, pa su mi naredili da ne smem ništa da pričam, i u tom smislu i ne znam da li sada ovo govorim ja ili je snimak? Nebitno...
I bilo kako bilo, sedeli smo zajedno, ili nismo sedeli zajedno, ne znam, a Legija je rekao da voli da piše i da planira da napravi roman. Tako mi se učinilo, i nisam mogao da poverujem kada smo počeli da tumačimo velika dela klasične književnosti. Baš me je bio iznenadio, jer smo dosta govorili. Za to vreme neko je bio uterivao kamion u dvorište ili u dugove, ali ja to nisam video. Samo se čuo zvuk motora nekog krupnijeg vozila.
Kada smo Lego i ja završili priču o književnosti, Spaske je rekao da će da napravi službenu belešku, jer ne zna se da li će istorija srpske književnosti jednom zažaliti što on to nije nikada uradio, a ja sam tek onda počeo da se šmrljam, makar beleška bila i lažna. Bilo mi glupo da odmah navalim. Pa, kad ja imam šansu da se šmrljam belim?! Ssssskkkkkttt, Sssskkkkkttttt... I samo što sam se našmrljao, evo stiže i televizija i gomila murije i počinje pucnjava. Ili možda nije bilo tako. Ne sećam se. Mislim, bilo je pucanja, jer je mnogo njih poginulo. Ja sam se sakrio pod sto, uz onu poveću količinu belog i šmrljao sklupčan i već našmrljan. Sve mi je izgledalo kao san, batice.
Kada se završilo izašao sam s murijom, a napolju su svi bili Zvekiji Jovanovići i neki Obijač Trafika, i ništa mi nije bilo jasno. Protrljao sam oči pomislivši da sanjam, ali nisam se probudio. Onda mi je prišao onaj Trafikant, i predstavio se kao Ministar Discipline Kičme i zahtevao da odemo u neki SUP da dam neku službenu belešku u diktafon, pa smo se tamo uputili borbenim fensi kolima crne boje, ali ne znam koje boje, poštovani sudija. Tamo me je Ministar ispitivao satima, ali pošto su svi bili nepismeni, niko ništa nije zapisao. Svi su kao zapamtili. Onda se pojavio Mrtav Atentiran Premijer i rekao mi da bežim iz zemlje u Grčku. Tada sam se probudio, i rešio da sve ovo izmislim kao u snu, a ako me neko nešto neslučajno službeno bude pitao, ima sve da mu kažem, mislim priznam, tj. nisam siguran.
NATO BABA
Juče sam razgovarao sa babom. Pričali smo o izborima i strankama. Napljuvala žena vlast toliko da ja ovde ne mogu da citiram. Ali mogu da kažem da se pošteno iznervirala, čak toliko da je počela da brka i slova i reči i imena i aktere gubeći se u nervoznoj egzaltaciji, a dovodeći sebe do posledica šloga koji je pretrpela pre neku godinu, od nagle promene vremena.
I tako su se u njenom diskursu stapala razna imena aktuelnih političara u onome što se može označiti kao groteskna onomastika iznervirane babe. Tako su nastale mnoge nove zanimljive i nepostojeće ličnosti kao Velja Koštunica, Ivica Dinkić, Boris Udovički, Čeda Čanak, Vuk Jovanović, Vojislav Tadić, Aleksandar Mladić, Marti Del Ponte, Karla Vučić, Tomislav Karadžić i tako dalje, i zato ćemo ovo ostaviti po strani, kao poremećaj mašte moje babe.
Mnogo me je više iznenadilo viđenje babe o pristupanju Srbije NATO paktu. Naime, baba sve to vidi kao kapitulaciju i kolaboraciju s Nemcima, jer fakat, neizbrisiv je trag II svetskog rata u pamćenju naših starijih. A moja baba se žestoko protivi da mi opraštamo Nemcima za počinjeno u tom ratu, jer su joj uzeli kravu i odveli brata u radni logor, a on se vratio mršav poput vanzemaljca. I zanemeo sam tada začuđen činjenicom svežine tih sećanja, i još više svešću koja iz takve perspektive analizira aktuelnu stvarnost. Najviše sam se iznenadio kada sam potpuno rezigniran opet ustanovio da je ovo zemlja starih ljudi, da je takva starost toliko izgubila od života da se i dalje nalazi uhvaćena u istoriji koju preslikava na sadašnjost i budućnost.
Ali dobro, to je moja baba, i vaša je možda drugačija, a ja svoju volim takvu kakva jeste. Najviše je volim što ubeđena da nije glasala nikada za lopove i što i dan danas s mukom opsuje majku svima, a to potvrđuje da čovek bez obzira na iskustvo, ipak može da razlikuje lopova od ministra, iako realno u tome i nema neke razlike, osim u metodima i demagogiji. Tako je rekla baba. Ili mi se samo učinilo, jer nisam gutao antiamnezive da bih sada mogao da svedočim korektno za ovaj sud, iako mi se čini da svi svedoci lažu. Ali, bilo kako bilo, i bilo kako baba misli ili ne, Srbija je potpisala pakt. A to znači da smo konačno na mala vrata iz ko zna kojeg razloga pozvani da se probudimo, premda nam buđenje ide baš kao kod uduvanog srednjoškolca, koji ne može da ustane ni za popodnevnu smenu, a kamoli da razmišlja o umivanju pre škole, jer dok se digne sigurno je zakasnio na prvih sedam časova, pa odlazak u školu izgleda kao večernji izlazak u grad, prema bolonjskoj deklaraciji, sa sve biranjem između mnogih kurseva: pivskih, žestokih, speedskih, fenserskih ili heroinskih.
I ko sad može da kaže BOLJE RAT NEGO PAKT? U tome smo se usaglasili i baba i ja, čak i ako ona ne vidi dalje od Kosova, iako se nikada nije maknula iz Južnog Banata, ako se izuzme ono kada smo je na silu vodili u Rovinj da vidi more. Ali zato gleda „Velikog Brata”, navija za Edina, kapira da od njene želje zavisi da li će ujutru da se probudi, ali ipak me je bledo gledala kada sam pokušao da joj objasnim da je od parole „Srbija do Tokija” posle 16 godina postalo „Srbija do Kosova”.
februar-decembar 2006.
