PROPAST

Imati dovoljno godina bez volje da se stiču,

Znači gledati kako kliču

Klice, novih, već viđenih, jeseni.

Nije nam jasno zašto smo takvi?

Verovatno, jer smo krvlju bili takli

Sve, što nas zna i vidi...

Kojim putevima na moru pijanih brodova

I kišobrana sposobnosti protiv dnevnosnih

Talasa da se upućujemo – ne znamo.

U našoj borbi, svi bi pobedili.

Jedva smo, niti jednom, ubili.

A ipak, naš kažiprst nikada nije bio mek,

Niti stog i prek, kao

Konop.

Ali tek, i tek, i tek,

Svaki nam je tren mek,

Kao lajk.